Прича са бакиног тавана
Свака кућа има неко скривено место које баш и није за очи јавности, али је домаћинима драгоцено због ствари које се тамо одлажу и чувају од заборава.
У мом дворишту поред куће у којој живимо постоји још једна, стара кућа. То је кућа мог прадеде. Направљена је од сламе и дрвета педесетих година прошлог века. Иако је стара, волим ту кућу, нарочито њен таван. На њему поред пуно прашине и паучине има много старих ствари које су одувек привлачиле моју пажњу. Безброј пута сам се попео горе и исто толико пута отварао велики дрвени сандук. Поред старих и пожутелих фотографија и новина стајао је и један камен средње величине. Звучи чудно, али је и мени тако изгледало, а онда сам сазнао његову историју. Отац и мајка мог прадеде, када су се доселили из Пирота у Алексинац, дошли су са само једним дрвеним сандуком, а камен је из села у коме су рођени. Пошто им је одлазак из родног краја био тежак, понели су тај камен као успомену и сећање на порекло. И тај обичан камен је за њих био свет и драгоцен, јер их је стално подсећао како су из ничег створили нешто. Из татиних прича знам да су то била нека тешка времена, али су они вредним и упорним радом успели да створе дом.
Прича са бакиног тавана је и моја прича тј. историја о пореклу моје породице.
