Особа коју највише волим
Једног дана одлучила сам да зовнем своје двије најбоље другарице Мирху и Белму. Оне живе близу моје куће.
Нас три смо скупа дошле до моје куће и смишљале игру. Након извјесног времена Мирха, онако са зачуђеним изразом лица и добродушним сјајем у очима, упита: „Зашто ниси дошла на мој рођендан, Белма?“ Белма није ништа рекла већ се онако тамнопута сва зајапурила. Полако је рекла: „Када ти је био рођендан?“ Мирха са трунком стрпљења и бијесом у очима одговори: „Јуче!“ Тако је Мирха почела љутито дрмати рукама и њена коса је пратила сваки њен покрет. Белмина се коса попут ватре обасјавала на сунцу. Видјела сам да се морам умијешати. Умјешала сам се и рекла им да обадвије оду кући. Отишле су погнуте главе.
Након пар тренутака Мирхина и Белмина добродушност је побједила и помирила их.
Инаса Спахић, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
