Лик из књиге је мој идол
Марко Краљевић на Авали
Све му је деловало замагљено, као да се тек пробудио, лежао је у трави и гледао у плаво небо кроз гране дрвећа. Последње чега се сећа био је мегдан са Мусом Кесеџијом и да је требало да зада завршни ударац, али онда му се све губи. Пробудио се у шуми. Устао је и погледао око себе, видео је само дрвеће. Након што се мало прибрао, решио је да крене и нађе Мусу. Кренуо је низбрдо. Идући, размишљао је шта је могло да се деси.
У том моменту налетео је на двоје младих људи који су се шетали једном утабаном стазом. Обоје су га чудно гледали.
„Добри људи, где сам ја то?“ упитао је Марко Краљевић.
„Изгледа да је неко претерао на маскенбалу синоћ“, одговорио је момак кроз смех.
„На чему сам претерао, где се ја налазим?“
„Господине, ви сте на Авали…“
Марко је остао збуњен, док су момак и девојка одлазили, само је могао да чује како га оговарају, чудећи се његовој одећи, али да му буздован изгледа веродостојно. Наставио је да граби низбрдо када је наишао на раскрчен пут, али оно што га је збуњивало била је земља, тврда и сиво-црна. Клекнуо је да испипа земљу, али није могао да разуме шта је у питању. Видео је ситне каменчиће као да су били залепљени једни за друге воском. У том тренутку је чуо чудне звуке, устао је и видео да му прилазе кочије, али нигде није било коња. Онда се чуо продоран звук, као стотине трубадура да је дувало у истом тренутку. Марко је спремио свој буздован како би се одбранио. Када га је кочија заобишла, кренуо је за њом, али узалуд. Кочија је одјурила великом брзином, а он је наставио путем у нади да ће сазнати где се налази. Сада је испред њега било насеље, куће су биле велике, али ни налик на оне које су имали његови поданици у Прилепу, деловало је као да је неко наслагао две, па чак три такве куће једну на другу. Из потпуног шока га је тргла девојчица која му је ишла у сусрет.
„Добро дете, шта је ово, где сам ја?“ Марко је деловао збуњено.
„Ово је Бели Поток, у Београду,“ одговорила је девојчица.
Марко је био збуњен, девојчица му је пришла и пружила руку.
„Ја сам Ива, а како се ти зовеш?”
Марко је гледао у малену руку девојчице и пружио јој своју велику шаку, притом склањајући буздован јер није хтео да уплаши дете.
„Ја сам Марко Краљевић.“
„Као онај наш епски јунак!?”, узбуђено је викнула Ива.
„Какав епски јунак?”
„Марко Краљевић, страх и трепет за турску војску.“
Марку је било драго да чује да га се турска војска плашила.
„А где су Турци, мало дете?“
Ива је деловала збуњено: „Па, у Турској.“
„Како у Турској?”
„Лепо, Турци живе у Турској. Ти као да ниси одавде?“
„Како нисам, ја сам Марко Краљевић из Прилепа, добар пријатељ Косанчића и Топлице.“
„То су све јунаци наших епских песама, а Турци су отерани још пре две стотине година.“
„Отерани!? Ко је јунак који их је отерао?“
„Карађорђе.“
Марко је био збуњен, јер није могао да разуме како се он нашао овде.
„Све је ово збуњујуће, дете моје. Има ли која крчма овде да се презалогаји нешто, не могу да размишљам на празан стомак?“
Ива му је рекла да пође са њом и одвела га до продавнице. У продавници су Марка сви гледали са чуђењем, али исто тако је гледао и он њих. Стао је испред замрзивача, у њему је било хладно као пред почетак зиме, била је наслагана гомила меса, уредно спакована и исечена.
„Ко су храбри јунаци који су уловили све ово?”
„То су урадили месари и они никога нису ловили, већ су узгајали животиње.“
У том тренутку је кренула музика са звучника, а Марко је кренуо да се окреће и тражи музичаре. Није му било јасно шта се дешава. Ива му је показала рупичасти отвор на плафону.
„Ти хоћеш, дете, да ми кажеш да су сви трубадури стали у ту малу ствар?”
„Нееее, они су то раније одсвирали па се сад само емитује снимак.“
„Каква је ово ђавоља работа?“ запита се Марко.
Узео је доста меса и кренуо да излази када га је продавачица зауставила.
„Молим вас, господине, морате да платите.“
„Ја да ти платим, знаш ли ти ко сам ја?”
Продавачица је гледала човека који је очигледно дошао са неког маскенбала па му одговорила:
„Знате ли ви ко сам ја? Не знате, али морате да платите. “
Марко је извукао један џакчић пун златника и бацио јој на пулт где је била каса.
„Јел довољно?” окрену се и изашао. Ива је остала да плати колико је требало и трчећим кораком изашла из продавнице. Марко је својим одлучним корацима кренуо пут Авале не би ли испекао своје месо. Збуњеност је замењена глађу. Ива је трчкарала поред њега одлучна да му помогне да се врати својој кући, не слутећи да ће хаос тек настати. Помало бојажљиво га је упитала: „Да ли желиш да идемо до моје куће, да ти моја мама спреми ручак?“
„Желим јер не могу више да поднесем побеснеле кочије!!“
„Нису то кочије, то су аутомобили“, насмеја се Ива.
У Ивиној кући сачекаше их њени родитељи. Потпуно збуњени угостише Марка. Покушавао је да у разговору са Ивиним оцем сазна где се налази. Ивин отац је био истовремено и љубазан и уплашен и није могао да одговори на сва Маркова питања. Помислио је и он да је човек био на неком маскенбалу и да је скренуо са ума или је још пијан. И можда би било све добро да Ива није укључила ТВ на коме се управо емитовао ратни филм, у току је била борба. Марко је у неколико секунди устао, сав избезумљен вичући:
„Кутија која говори!“
Замахнуо је својим буздованом и разбио телевизор у ситне делове. Сви су занемели и остали у шоку. Од страха, незнања и збуњености, Марко истрча из куће. Ива крену за њим дозивајући га да се врати. Марко настави да трчи ка улици, поново су кочије биле свуда око њега. Од фарова који су бљештала на све стране Марко изгуби концентрацију. Зачу се страшан ударац. Марко пада и после неког времена се пробуди.
Испред њега је био његов коњ Шарац и лепа вила Равијојла.
Обрати им се са олакшањем:
„Тако ми је драго што вас видим, вино које сам синоћ пио било је мнооого лоше, сањао сам страшне снове.“
За Табла Фест 23
Ива Видојевић, 8-1, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток, Београд, Србија
Наставница: Снежана Стојановић
Похвала на конкурсу за Фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 23“ по одлуци Стручног жирија у категорији литерарни радови старији узраст
