Рођење Христово – празник радости
Постоји једна слика без рама наслоњена на кадионицу у бакиној и декиној витрини у селу. На слици је беба у слами, јагње старо тек који дан, двоје старијих људи, двоје средњих година и две девојчице.
Беба на слици сам ја, а поред мене су моја прабака и прадека, бака, дека и сестре. Дочекујемо први Божић, најважнији празник у хришћанској традицији који симболизује долазак сина Божијег на земљу. Да не знам да бебе од шест месеци не могу да памте, рекла бих да се јасно сећам свог првог Божића, оног јагњета и иконе, мириса старе пећи и тамјана, прабаке и деке.
Не памтим, знам, то су приче родитеља и сестара у мојој глави изазвале збрку, па све изгледа стварно и живо. Бака се буни због сламе и јагњета у кући, а прабака мрмља: “Нека се деца радују, какво је Бадње вече, таква је цела година“.
Хармонију празничне вечери красе и просути ораси по ћошковима и поносни бадњак испред куће, вероватно највећи у шуми, којег су тог јутра још пре свитања, уз гутљај ракије, донели мој дека и отац. Ишчекује се домаћин који ће унети свето дрво и најавити почетак божићног славља. Радости сестара, које имитирају пилиће док прабаба предводи чудни возић и кваче, а остали укућани пијучу, нема краја. Звекет ораха и бомбона, које бака баца у ћошкове, мами радознале сестре. Слама и кукуруз по поду, свечана трпеза на столу и мало јагњешце које не зна шта га је снашло крај пећи, чине амбијент празничним и посебним. Сећам се свега иако је то немогуће. Јасно се сећам да гучем од узбуђења док ме нежне декине руке нунају у крилу и певају: “Шкрипи брана, у, ала ће бити храна. Шкрипи брана………“ .
Кићење бадњака парама и бомбонама је права радост за моје сестрице. Сећам се варница из старог шпорета и бакиних речи “Колико варница, толико здравља, среће, јагњади, пилића и телади. Амин, Боже, дај!“
Као да сада осећам топлоту те зимске ноћи, мирис кандила и свеће која догорева.
Време је пролетело, а ја порасла. Данас то све изгледа другачије и драгих особа одавно нема на овом свету. Нисам сигурна да ли је то истина или више пута препричана прича, али та слика живи свој живот у мојој глави, а са њом и Божић и Бадње вече као најсрећнији породични празници. Они чувају успомену на рођење Христово и Божић – круну православља и оне којих више нема, заувек у срцу и чине да их се увек, баш тада, јасно сетим, видим и поштујем.
За Седми таблин међународи божићни конкурс
Ивона Петровић, VI/2, OШ „Љупче Николић“ Алексинац, Србија
Ментор: Славица Марковић
Треће место на Седмом таблином међународном божићном конкурсу у категорији литерарни радови старији узраст
