Можда ће рећи да причам небулозу,
Али дивну особу упознала сам у возу.
У купеу на путу до Бара,
Упознала сам једног ђеда-сликара.
Обрати ми се мило: ,,Дијете моје,
Твоје су очи кестенасте боје…“
Рече да слика откад зна за себе,
А до приморја иде да наслика галебове бебе.
Радове своје радо продаје,
Али само дио од тог новца за материјал даје,
А остали новац, сматра својим правом,
Да треба дати неком без крова над главом.
Мада, ни сам свој дом овај деко нема,
За њега ту не постоји дилема,
Сматра да је важно усрећити друге,
Јер само на тај начин бришемо наше туге.
Глас тог ђеда у мислима ми лебди,
Доброта нечија никада не изблиједи,
Можда ће неко рећи да причам небулозу,
Али дивну особу упзнала сам у возу.
Јер новац руши душе чедности.
За Табла Фест 25
Јаглика Дацић, VI-7, ОШ ,,Павле Ровински“, Подгорица, Стари аеродром, Црна Гора
Менторка: мр Тамара Симовић, проф. језика и књижевности
