Уши ми је пробијао гласан звук трубе. Од тог звука болела ме је глава. Али ипак сам сам крив што сам одлучио да за аларм поставим нешто што више личи на одлазак у бој, него на звоно. То је зато што сам свако јутро био изузетно сањив и лењ, те бих аларм стално гасио и одлагао. Превртао сам се у кревету, покушавајући да утишам гадан звук који ми је пробијао бубне опне. Руке су ми биле превише мале да би дохватиле телефон који се налазио на ноћном сточићу, одмах поред кревета. Осетио сам тежину ћебета које ми је било преко главе. Када сам коначно почео да отварам очи, налазио сам се у неком, такорећи, лавиринту. „Је ли ово сан?”, помислио сам док сам успаничено тражио излаз. Вечну таму заменила је светлост, и убрзо сам се нашао на слободи. Око мене је све било много веће него иначе. Схватио сам да сам сићушан. Трчао сам до огледала, до ког ми је требало, по сату који се налазио у мојој спаваћој соби, чак пола сата. Када сам се огледао, поскочио сам уназад. Био сам мрав. Инсект. Нешто чега се највише гадим и плашим.
Трљао сам своје ситне, предње ножице о своју главу. Залетео сам се у зид као какав бик, да проверим осећам ли бол и самим тим потврдим да ли је ово сан. Надао сам се да ћу кроз зид само проћи, али уместо тога сам, од силе ударца, изгубио свест.
Када сам се по други пут овог јутра пробудио, око себе сам видео гомилу других мрава. Сви су били окупљени око мене. Опкољавали су ме погледи њихових ситних очију које су се налазиле изнад њихових вилица. Да сам могао, одмах бих повратио. „Где сам ја?”, зачуђено сам упитао ишчекујући детаљан одговор. „На безбедном”, одговорио је мрав који је иступио испред окупљене масе. „А где је то безбедно?”, упитао сам. „Испод паркета у шпајзу.” „Је ли он полудео?”, „Има ли он памети?”, „Могао је погинути!”, чуо сам забринуте, оптужујуће шапате и видео веће мраве како повлаче оне мање, слабије, иза себе. „Ти мора да си нов”, рекао је истакнути мрав, „чим не знаш како ствари овде функционишу”. „Заправо, ја овде живим већ четрнаест година”, одговорио сам поносно, „а ово ми је први дан као мрав”. Сви око мене праснули су у смех. „Мора да си озбиљно повредио главу тамо на површини. Па мрави радници не живе више од три године!”, изјавио је истакнути мрав, а затим се представио: „Како год. Засигурно је да си нов овде. Ја сам Клирипи, а ово је остатак мрава радника које познајем”. „Како је то смешно име! Чуј, Клирипи!”, помислио сам, а потом се представио: „Па, Клирипи, ја сам Марко.” „Ти си, од сада па надаље, члан наше „заједнице из шпајза”, где смо сви браћа!”, свечано је прогласио Клирипи.
Шетао сам сам, помирен с истином, и Клирипи се понудио да прошета са мном. Водио ме је путевима за које ја нисам знао (зато што су ти путеви били сакривени и ранијем мени, као човеку, невидљиви). Кретали смо се малим, мрављим степеницама које су се налазиле иза метли које је моја бака поставила на то место, иза врата. На првом спрату су били сланиши. Правили смо рупе на оним старијим, заборављеним како бисмо касније ми и остали мрави могли да однесемо мрве у наше складиште. „И ја ово једем?”, рекао сам са дозом гађења када сам видео гомилу мрава у кесици чипса. „Не, то је бајато”, олакшао ми је Клирипи, који ми је једини веровао да сам пре био човек. На другом спрату били су слаткиши који су делили место са соковима у тетрапаку, и поступак је био исти — буши и носи. На трећем спрату биле су тегле меда и џема у којима смо се Клирипи и ја угледали. То већ нисмо могли да однесемо, па смо само лизали оно што је случајно било исцурело, да се засладимо. Како смо се кретали око тегли, иза њих смо наишли на нешто на шта нисмо очекивали да наиђемо. Са својих осам језивих очију гледао нас је паук. Његове ноге биле су дугачке и црне и кретале су се по мрежи. Није се ни померио, а ми смо већ побегли. „Клирипи, човече, морамо да направимо мапу мог шпајза, очигледно га не познајем довољно”, предложио сам узимајући дах након неизвесне трке. „Добра идеја”, признао је Клирипи, а потом смо се запутили ка мом школском ранцу да узмемо парче листа које ће послужити за цртање мапе.
Танак, мали део папира исцепали смо заједничким снагама и однели га до складишта. На тренутак сам застао, осетио сва чула. Осетио сам мирис влаге. Под својим малим ножицама опипао сам дрвену подлогу. Чуо сам крупне кораке својих укућана изнад своје главе. Окусио сам сувоћу и безукусност папира. Погледао сам око себе и видео своју браћу. По први пут сам се осећао пријатно међу инсектима. Клирипи ми је постао најбољи друг који ме је упознао са овим мрављим светом (а и са мојим шпајзом). Моје размишљање прекинуо је Клирипи: „Па, шта ћемо сад? Чиме ћемо да цртамо?”. „Можемо да искористимо сок од ароније као тамну боју? Да загазимо у њега и ногама цртамо”, досетио сам се. „Звучи добро”, рекао је Клирипи, а потом махнуо руком као знак да га пратим.
На путу до другог спрата, где су се налазили потребни материјали, Клирипи и ја смо ћаскали. То ћаскање као да је трајало читаву вечност. Изразио сам му захвалност што ме је лепо угостио, а он се бринуо да ли бих могао да се претворим назад у човека. „Шта је? Већ сам ти досадио?”, упитах га уз смех. „Не… Не, никако!”, одговорио је озбиљно ме гледајући, „Али и ти имаш своју породицу. Своју људску породицу”. Осетио сам његову брижност која ме у том тренутку још више привукла и разнежила.
Када смо стигли до тетрапака сокова, кружио сам око њих, тражећи повољно место за бушење. Тренутак неопреза и моје тело нашло се у ваздуху. Док сам падао са другог спрата, свој последњи поглед упутио сам Клирипију, који је покушао да ме ухвати. Падао сам успорено. Питао сам се како је дошло до овога? Ветар? Паук? Поглед сам упутио лево и видео мраве који се налазе на првом спрату. Склопио сам очи чекајући судбоносан пад. Уместо сусрета са подлогом, тргао сам се из кревета. „Не, не!”, повикао сам. Чуо сам журне кораке из друге собе. Била је то моја мама. „Марко, сине! Шта ти је?”, питала ме је премештајући крпу из руке на раме. „Ја… Био сам мрав!”, рекао сам. „Ма, то си само сањао”, говорила је бришући ми капљице зноја са чела, а потом ме загрлила. Мајка је изашла из собе, а ја сам одмах отрчао до шпајза — све је било исто. Затим ми је синуло — свеска! Ако у свесци нађем рупу, то је знак да смо Клирипи и ја стварно исцепали парче. Отворио сам ранац и прелистао свеску. Имао сам шта да видим. Затекао сам рупу у свесци и било ми је стварно драго. „Па, након свих оних доживљаја, добро је да је тако”, помислио сам.
Због свог личног угледа, одлучио сам да ова прича у јавности остане неиспричана. Знате, да људи не помисле да сам пошандрцао. Али вама, драги читаоци, дајем част да прочитате моју слатко-слану причу из шпајза. Вама верујем да ме нећете осуђивати.
За Табла Фест 26
Јаков Јакић, 7. разред, ОШ „Нада Пурић“ Ваљево, Србија
Ментор: Мирјана Смоловић
Похвала за литерарни рад у трећој категорији по одлуци Стручног жирија
