Рођење Христово – празник радости
„Палииии!“, могло се чути на бојном пољу. Пуцали су, шаржери су се мењали, а у ваздуху се осећао мирис свеже крви, барута и лешева. Први светски рат харао је Европом и тог предбожићног јутра 24.12.1914. године. У рововима британских и немачких војника више се и није мислило ко ће освојити ову територију, закорачити и поносно рећи: „Хеј, ово је парче моје земље, моје домовине!“ Не. По умовима јадних младића залуталих у овом крвавом Великом рату врзмале су само две ствари – Бадњи дан и Божић. Љубили су слике са својом породицом, крстили се, плакали. Желели су да рат само на кратко стане, да могу да виде своје ближње, размене још коју реч са њима, ако тако буде по вољи Божијој.
Данас је Бадњи дан. Дан пре Божића, дан пре него што се родио Спаситељ који ће касније дати свој живот на крсту, како би нам се опростили наши грехови, а затим васкрснути и вазнети се. Сада је на ратишту ипак била мукла тишина. Нико се није усуђивао ни главу да подигне, превелики је био ризик изложити се као лака мета непријатељу. Сада је циљ био само доћи жив мајци, да се осети поново онај нежни пољубац у чело, подједнако је било важно и да ти отац поново опипа мишиће као некада, или лупити чвргу оном брату, чупнути секу за косу. Атмосфера је била скоро па опипљива, само су се осећали туга, страх, носталгија и вера.
Међутим, ипак се нашао неко довољно храбар да склопи „Божићни споразум“. Полако је изашао на поље, сваким кораком осећао је све већу стрепњу да погине у хладној крви, не успевајући да оствари свој циљ. Непријатељ је само немо држао оружје, разгорачених очију питајући се да ли је овај човек свестан шта ради. Незнани војник је бацио пушку и подигао руке у знак примирја, а затим је отпочео срцепарајући говор: „Браћо, погледајмо се само! Дижемо руку један на другога! Да ли тако учи закон Божији, да ли је то воља Божија, и то данас, на Бадњи дан, дан пре Божића! Господ сигурно сада са неба збори: „О не, јадна децо моја, никако ово није воља моја“. Будимо искрени, нико од нас не жели да буде овде, нико није хтео да се одвоји од своје породице, топлине дома свога! Сетимо се само рођења Христовог, Божића, празника радости! Господ имаше само једнога сина, посла га на Земљу, он се роди у пећини хладној Витлејемској у рукама Марије Дјеве. Страдао је на крсту, спирајући наше грехе, а затим васкрсну и вазнесе се доказујући своју надмоћ! Није ли ово грех што ми чинимо?! Слушајте, дођох на идеју да, барем данас и сутра, покопамо ратне секире, заједно проведемо овај дивни празник. Да ли се слажете?“ Уследио је урлик одобравања, вође оба тима су се руковали и направили договор, кациге су летеле увис, пушке су одбачене, а проширли су се осмеси и радост преко целог фронта.
„Оче наш, који си на небесима, да се свети име твоје… Амин. Мир Божији, Христос се роди!“. Овако је почело јутро. Војници су излазили из ровова, даривали симболичне поклоне једни другима, певали, пили топлу чоколаду, плесали, шалили се, играли фудбал. У том тренутку, анђео Божији рече: „Свемоћни, неизмерна је љубав деце ове према теби, нашем Творцу, уистину!“. Увече, свесни да ће бити можда већ сутра мртви, плакали су, али са осмехом на лицу. Запамћено је ово, и на небу и на земљи, као оданост јединоме Господу, једином путу ка светлу чак и у тами. Ово потврђује само моћ овог дивног благословеног празника и моћ Божију.
За Седми таблин међународи божићни конкурс
Јаков Јакић, V, ОШ „Нада Пурић” Ваљево, Србија
Ментор: Мирјана Смоловић, професор српског језика и књижевности
Прво место на Седмом таблином међународном божићном конкурсу у категорији литерарни радови средњи узраст
