Упознала сам дивну особу тог дана, на месту на којем нисам очекивала ништа посебно. Био је то обичан, кишни дан, са сивошћу која је обавијала град. Ходала сам кроз ужурбане улице, покушавајући да се пробијем кроз маглу и кишу, а у том тренутку нисам ни приметила како сам скренула у мали кафић на углу.
Тамо, иза стаклених врата, седео је он. Његова присутност била је неупадљива, али некако је испуњавао простор. Имао је мирно, али љубазно лице, а његове очи биле топле и пуне разумевања. Седећи у углу, пио је кафу и читао књигу, а сви око њега су се чинили као да пролазе кроз свој дан, док је он, као да је део свог света, једноставно био присутан.
Нисам га познавала, али нешто у његовој тишини и фокусу ми је привукло пажњу. Замишљала сам га као особу која воли тишину, која у сваком тренутку учи нешто ново, која не жури, већ ужива у сваком тренутку. Није било ничега напетог у његовој енергији, све је било једноставно, мирно, као да је свет око њега полако успоравао.
Када је подигао поглед, срели смо се очима, насмешио се, а ја сам, изненађена, одговорила истом бригом. Био је то онај осмех који не крије ништа осим љубазности и искрености, без икаквог притиска. Било је као да нас је нешто повезало, иако нисмо ни проговорили.
Тада сам схватила да постоје људи који једноставно унесу мир у твоје напете тренутке, они који својом присутношћу дају осећај да је све у реду, иако свет око нас непрестано убрзава. Провео је тих неколико тренутака у тишини, као да је знао како да испуни простор само својом енергијом.
На крају, кад сам излазила, спустио је књигу и рекао: „Киша је лепа, зар не?“ Било је то једноставно питање, али у том тренутку, било је довољно да се осетим повезано са светом. Помислила сам, то је особа која верује да лепота може бити у малим, невидљивим тренуцима.
Нисам знала његово име, нити сам га икада поново срела, али то искуство ми је остало урезано у сећању. Схватила сам да понекад најлепше особе у нашим животима долазе тихо, у тренутке када то најмање очекујемо, и оставе нас са осећајем да је свет ипак дивно место.
За табла Фест 25
ЈАНА ЖИВКОВИЋ, VIII-3, ОШ „Миле Дубљевић” – Литерарна секција „Разиграно перо”, Лајковац, Република Србија
Ментор: Лидија Марић Јовановић
