ЛитерарноСтваралаштво

Јелена Матијевић – Прича са бакиног и декиног тавана

Прича са бакиног и декиног тавана

Знатижељно дете увек чезне за неким новим открићима и машта о новим сазнањима. У свима се буди истраживачки дух који не да мира док не сазнамо шта се то крије у разним скровиштима.
Када сам била млађа, увек ме је занимало шта се то налази на бакином и декином тавану изнад улаза куће. Био је високо изнад нас и дека је одлазио тамо помоћу дугих мердевина, које су биле климаве и мени стога страшне. Сваки пут бих се пењала једну степеницу више, и више, али никада нисам долазила до краја. Стајала бих доле и гледајући замишљала шта све тамо крију дрвена врата и шта може да се пронађе. Гледала сам мачке како се вешто пењу и спуштају низ мердевине, како дека скида сламу одозго, али и поред превелике знатижеље и жеље да откријем мистерију, нисам могла да пребродим страх и да достигнем последњи корак до врха.
Једном, искористила сам прилику када је у улазу био паркиран трактор, на који сам се ја, ни сада не знам како, вешто попела, и, уз малу помоћ опет оних истих страшних мердевина, доспела на таван. Тада сам знала да мачка има младе па сам ишла да их пронађем, али и да утолим жеђ знатижељи. Очекивала сам мали простор испуњен само неким досадним стварима, али било је то читаво царство – поткровље са сандуцима и старијим фиокама.
Мачке су биле дивље и нису хтеле да се мазе, па сам ја своју пажњу преусмерила на један сандук, који је стајао у левом ћошку иза врата; био је дрвен, војничкозелене боје, са каишевима. Осетила се огромна неизвесност пре него што сам га отворила. Чинила сам то полако како бих могла једнако добро да осмотрим шта се налази у њему. Папири, хартије… Биле су ту и песме које је писала раније моја бака. Књиге са старим листовима и бледим словима. Татин потпис на свесци, његовој, из математике. Како је смешно писао бројеве! А тек моји стричеви… На свим последњим страницама били су исцртани неки јунаци из стрипова и филмова.
Али, војници! Гомила њих. То је било оно што је мене заинтересовало. Мали, метални или пластични, сиви или војничкозелени, ма нашао се ту и по који Индијанац или каубој, а указале су се и мале фигурице разних димензија, боја и облика. Неки су били смешни, некима су шешири били накривљени, неко је био рањен па му је фалила капа или шлем. Приметила сам на њиховим постољима разна имена написана маркером – Велики медвед или Црни соко, Капетан О’Хара или Бик који Седи. Гледајући у њих, упознавала сам прошлост своје породице, игре мога тате и његове браће. Бака и дека су сачували те трагове прошлости, били су готово нетакнути од онда када су их последњи пут положили у једну кутију и оставили их по страни.
Покупила сам их и спустила код тате. Онда ми је он испричао како су се они играли, како су пуцали и борили се кликерима, оним зеленим, тврдим, како би се окупило цело друштво из улице, па је свако добио своје људе, па су избијали ратови и освајали су се континенти.
Било је то заиста лепо време, и дечија машта стварно може свашта. Градили су склоништа, правили тврђаве, барикаде… Тата ми је то живописно препричавао присећајући се одједном свега, па смо се смејали јер се дешавало да пас Таца појури мачку баш онда када они поређају све фигуре и спреме се за битку.
А бака је у том тренутку схватила да им је суботње послеподне била највећа срећа, да је двориште увек било пуно деце која су се смејала па се свађала око територије, те су настајала примирја и договори, али никада им није било досадно.
Онда је бака додала: „Као да је јуче било! Где си то пронашла?”
А мој одговор јој је измамио смешак.
„Тамо се крије још много тајни”, рече она замишљено.

За Табла Фест 20

Јелена Матијевић, VIII-1, OШ „Ђура Јакшић”, Кикинда, Србија

Ментор: Ивана Игњатов, наставница српског језика

Comment here

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com