Леси ми је испричала нешто невероватно о свом повратку кући
„Пратио сам једног пса, јер сам желео да га упознам. Допала ми се његова блистава длака беспрекорног сјаја. Он ме је упитао зашто га пратим. Нисам знао разлог да му кажем, већ сам само наставио да идем за њим.
У једном тренутку све ми је било непознато и схватио сам да сам се изгубио. Пала је ноћ, хладноћа се спустила и гледао сам око себе да пронађем склониште. До јутра сам био будан и уплашен. У току дана шетао сам уморан и гладан. Изненада сам срео пса за којим сам ишао и пратећи га, наишао сам на мени познату кућу. Срећи није било краја када сам угледао свог власника. Тада сам закључио да је дом тамо где ти је срце. Твој дом је тамо где за тебе неко брине, страхује, где ти се радује.“
Све ово ми је испричала Леси и од тада се не удаљава од свог дома.
Јосиф Зафировић, IV3, OШ „Марија Бурсаћ“, Звездара, Београд, Србија
Учитељица: Јелена Југовић Јовановић
Рад је учествовао на 10. Литерарном конкурсу „Ко каже да не читам лектиру“. Није награђен, али је међу радовима које је жири позитивно вредновао.
