Једног дана се само појавила и рекла: ,,Ја сам Акико“. Помислио сам да је нека рођака Пипи Дуге Чарапе, јер је на први поглед деловала необично, а имала је и пегице. Дошла је сасвим случајно до мог срца и ту остала. Имао сам осећај да се познајемо јако дуго. Било је то пријатељство на прву додирну тачку. Заборавио сам да вам кажем каква је била Акико. Имала је неки посебан мирис, ваљда на стару хартију. Волела је игру речима, уживала у истраживању нових значења, па ми није дала на почетку разговора да дођем до речи, али ми то уопште није сметало. Слушао сам је пажљиво јер сам схватио да кад она упали свећу у себи, онда светли изнутра. Није знала бројеве и није бројала године. Од цвећа је учила како да процвета, а ножним прстима је стизала до татиног образа, који јој је пружао сву потребну љубав. Осећала је празнину, коју је несвесно желела да попуни. Пријатељ јој је било дрво Баобаб коме је поверавала своје невоље и радости. Није волела границе и често је била усамљена, није волела градове, гужву, одласке, тражење мана, надменост. Скоро па да све ово и ја не волим. Имали смо доста заједничких особина. Акико је било једно храбро мало тихо створење, али иза тога се крила цела галаксија мисли и прича. Умела је понекад и да ћути. Уствари ћутали смо заједно. Слушали смо тишину како тишином дише. У тим тренуцима размишљао сам о томе како је она дошла у мој свет, а ја сам уствари закорачио у њен. Навикао сам се на Акико и стекао сам утисак да сам коначно стекао правог пријатеља, а она је једном изговорила реченицу да је навика чудан враг. Много ствари које раније нисам познавао упознао сам када сам ушао у њен свет и срећан сам што сам упознао овај нежни и маштовити, различити, несхваћени и усамљени девојчурак који се зове Акико.
За Табла Фест 25
Јован Антић, V-4, ОШ „Душан Радовић“ Ниш, Србија
Ментор: Немања Јанковић
Прво место у категорији литерарни радови средњи узраст по одлуци Стручног жирија
