ХРИСТОВО РОЂЕЊЕ, ПРАЗНИК РАДОСТИ
Живео је један дечак у скромној породици. Његов отац је радио у руднику, а мајка је била домаћица. Родитељи су улагали сав њихов труд и рад како би му удовољили, али све је било узалуд. Био је незадовољан својим животом и често би се жалио на то како заслужује више и боље. Никада му ничега није било довољно. Стално би захтевао нове ципеле, нове играчке, бољу храну, отменију одећу и све остало. Иако његово понашање није било прихватљиво, родитељи су то трпели. Покушали су да разговарају са њим и објасне колико је тешко и напорно доћи до новца, али њега то није занимало. Чак су га и казнили, али завршило се исто. С њим је било немогуће изаћи на крај, било је потребно неко чудо које ће извући из њега то незадовољство.
Једног Божићног јутра дечак је устао у зору по обећању да ће отићи са оцем по бадњак. Доручковали су, обукли се слојевито, спаковали и кренули пешице. Није прошао ни тренутак од како су кренули, а дечак је већ оклевао јер га ноге боле и прижељкивао је нове ствари. Након извесног времена спазио је први пут босог сиромаха како вуче огромну грану бадњак својој породици. Неколико тренутака касније на улици је угледао групу сиромашне деце која су се гурала у корпе са смећем са надом да ће наћи парчиће хлеба или барем неке остатке хране. Дечак и отац су застали да се одморе код зарђале чесме. Одмарајући се дечак је видео сиротицу испод шатора како доји новорођенче. Тај призор је пробудио нешто у њему. Наставили су пут и убрзо дошли до шуме, где су наишли на савршен бадњак. Док је отац са напором секао бадњак, дечак га упита: “Тата, зашто они људи тако живе? Зар немају кућу, одећу, играчке…?” Отац га тужно погледа и жалосно рече: “Сине, они немају ни делић онога што ми имамо…” Након ових речи отац благо окрену главу и не рече ништа. Тада обојица заћуташе на неко време.
У повратку, дечаку су кроз главу пролазиле очеве речи. Сазнао је да постоји много људи без новца и крова над главом. Он је у поређењу са њима имао и више него довољно. Тог поподнева на ручку није проговорио ни једну једину реч, мајка се забринула. Дечак нагло устаде, погледа у своје родитеље уплаканих очију и захвали им се за силан труд и рад који су уложили да би му удовољили. Потрча раширених руку и јако загрли своју мати. Мајка и отац нису веровали својим очима. Опчињени његовим поступком, они га загрлише јако. Дечака је тада обасјало чудо, био је захвалан Богу што има породицу, пријатеље, здравље, храну, кров над главом и топлу постељу… Тада је схватио да је небитно у каквом смо материјалном стању, већ у духовном и физичком. Од тада па надаље сваког дана је осећао захвалност према Богу на ономе што му је дао.
КРАЈ!
За Осми таблин међународни божићни конкурс
Јована Цветковић, VI-4, ОШ ”Стефан Немања” Ниш, Србија
Наставница: Неда Станковић
Похвала у категорији литерарни радови старији узраст
