Свитац на дрвету шаптао ми је
Када сунце на небу гасне,
када дечија граја спласне,
природа одмара и дрема
свако се на починак спрема.
Ћутимо и природа и ја у тами
док ме чудесни свитац мами.
Тихо ми говори неке речи
бојећи се да га неко не спречи:
„Буди свој и не заборави ко си,
у свом срцу доброту носи,
она даје снагу ко птици у лету,
помоћи ће ти и у далеком свету“.
Малени свитац то шапну и оде,
прихватих да ме његове речи воде.
Јер само душа искрена и чиста
може као свитац светом да заблиста.
Јована Глиџић, VI/3, ОШ “Стефан Немања“ Ниш, Србија
На 2. Међународном конкурсу „Башта стихом обојена“, Јована је са овом песмом освојила прву награду
