ЛитерарноСтваралаштвоШампион

Јована Глиџић – „Живот је нешто велико и лепо. Живот је највеће чудо“

„Живот је нешто велико и лепо. Живот је највеће чудо“

Да почнемо са једноставним питањем. На шта вас асоцира реч живот? Да ли на дрво, птицу, сигуран кутак…? Мене асоцира на миран живот, мирно место, склониште, на све што је безбедно и лепо. А да ли сте размишљали о томе колико је битна слобода? Претпостављам да нисте, као ни ја. Признајем да сам била врло охола.
Човек не види ствари око себе, у ствари не уме довољно да их цени. А када остане без нечега, тек тада схвати шта је имао и шта је,нажалост, изгубио. Сигурно се питате како треба да изгледа живот. Па то је када уживате у сунцу, када се слободно шетате на улици, не морате да бринете због неких ружних ствари и дешавања. Ја се у природи осећам веома безбедно и слободно. Уживам у њој и слушам цвркут птичица различитих гласова. Биље је очаравајуће. Шаренило је на све стране, а зеленило ме смирује. Обично волим да легнем у траву и уживам у тајанственом призору око мене. То је место где ја добијем инспирацију. Животиње које шетају око мене и красе природу, дају ми разне чаробне идеје. Осећам да њој могу све да кажем. Саслуша ме, не критикује ме. Мора да признам да ми је то недостајало док сам била у изолацији. Нисам ишла често у природу због овог невидљивог непријатеља, који нас прати на сваком кораку. Сваког дана сам осећала како стеже обруч све више и више. Осећала сам се као птица у кавезу, као да су ми завезана крила. Нисам могла да осетим мирис пролећа, нити да грлим дрвеће, да се радујем пољском цвећу са пчелама и лептирима. Ништа није било исто и због тога ми је било жао. Бивала сам усамљенија, недостајали су ми другари, недостајало ми је школско звоно, па чак и часови биологије. Била сам тужна јер се није чула дечја граја и безбрижан смех.
Како бих волела да имам чаробну моћ и отерам овог непријатеља. Попут јунака из бајке да победим зло и ослободим све људе. Да поново овом планетом завладају весеље и срећа, да људи коначно схвате колико вреди живот и да га не „троше“узалуд! Али, најпре, свечано обећавам да ћу од сада поштовати свој живот, слободу и свачије право да живи и мисли другачије, а да притом не угрожава друге. И то не само људе, већ и природу. Утицаћу колико могу на људе око мене да воле живот и све што имају, да свакога дана показују осећања, како сутрадан не би жалили.
Људи, широм отворите очи, не дозволите да вам дани узалуд пролазе. Схватите да је живот огроман дар и да га треба неговати и поштовати.

Јована Глиџић VI/3 ОШ „Стефан Немања“ Ниш, Србија

Прва награда за причу на 8. Међународном ликовно-литерарном конкурсу „Дах летњег ветрића пун крилатих бића“