ЛитерарноСтваралаштво

Јована Конатаревић – У бајкама је све могуће

У бајкама је све могуће

Све ми изгледа некако исто, непознато. Жудим за неком новином, авантуром, да будем у нестварним, сербезним мислима, далеко од овог обичног досадног света. Да ме у тим мислима не прене дашак ветра или несташни дечји жагор. Досадила су ми сва она безбрижна трчкарања разбарушене косе кроз осунчана пшенична поља. Заморна су ми и дуга предавања наставника. Тамо се осећам као у тамници, заробљена међу четири зида а у глави се окреће по која реч наставника. А ја седим погледа упртог у прозорска окна кроз које пливају сунчеви зраци. Ветар лепрша и увија храстово лишће. Као плави бескрај пролети по који лептирић, срећан што је слободан и може да дише пуним плућима. Није осуђен као ја и сва друга деца да своје детињство проводе крај школске клупе. Нас гуше, стежу, притискају разним информацијама. Ја само желим да бар на кратко побегнем од тога, али ме оно прати као сенка. Увек ми стоји попут бедема мисао која ме спутава да уживам и побегнем из овог досадног обичног света, мисао, да сам и ја као и све живо на овом свету, заробљеник који никако да окуси плод маште.

Чула сам да постоји неки чудесан свет, паралелан са овим нашим и да у њега може ући само дете и то не баш свако. На жалост од тог света ни трага ни гласа, можда и не постоји, или су можда људи престали да верују у њега. Све су се ове мисли узбуркале и усковитлале у мени. Одједном се обретнух онако сва замишљена на једној уској стази која је водила кроз шуму. Зауставила сам се крај једне јабуке, где седох да се мало одморим. Преплитала сам прсте у суве бокоре траве. Учинило ми се да ме мами мирис магнолија која је било у близини. Мало ми се завртело у глави, а кад ми се учинило да сам се сабрала, одлучила сам да кренем кући. Међутим, на моје изнанађење путељка којим сам дошла, није било, као да је нестао неком чаролијом. Све око мене било је другачије.

Осврнула сам се око себе и угледала неког мајушног, попут патуљка. Имао је зелене очи, мале шиљате уши и зелену капу. Учинио ми се као добро расположен. И он је као и ја био у чуду, али ми се напослетку обратио љубазним гласом: – Здраво, ја сам Срећко, ко си ти, чини ми се да те нисам виђао овде. Па ја сам се мало изгубила – одговорих несигурно. Никада раније нисам била овде, не знам тачно ни како сам доспела овамо. Патуљак се само осмехну и рече: – Па добродошла онда новајлијо у свет бајки. Те речи севнуше као муња у мојој глави. После разговора са патуљком не знам како ме је то изненадило. Након краког ћутања патуљак ме упита да пођем са њим у обилазак, на који сам ја узбуђено и радознало пристала. Потом патуљак вешто рашири повећу мапу из његовог маленог џепа. – Ево овако – поче он и показа прстом на означену тачку на мапи. Ако наставимо седамдесет коњских корака напред, стићићемо до оног брежуљка одакле се види Слаткоград. Срећко поскочи заиста великим скоком за тако малог патуљка. Дао ми је знак руком да га пратим, што ја и учиних. И стварно пружао се величанствен поглед на пејзаже града. Врло брзо смо били већ у граду. Куће су биле све од преукусне чоколаде. Уместо дрвећа биле су лизалице а читав пут беше посут бомбонама најразличитијих боја. Облаци су били од шећерне вуне. Слаткоград је био стварно пресладак и потпуно је заслужио да га тако зову. Срећко ми је рекао да никако не сме ништа да се једе у Слаткограду, што је био прави изазов.

Када сам изашла из града наишла сам на предиван призор, велики водопад, где је уместо воде у слаповима текло чоколадно млеко, које се даље претварало у реку. Ја и Срећко смо одлучили да запловимо, сплавом који се састојао од једног великог комада чоколаде, а омање лизалице служиле су нам као весла. Било је чаробно. – Погледај планине – прошапута Срећко – састављене су од правог шлага виле Пудинговић. Дивно је тамо, био сам пар пута. Срећкове занимљиве приче остављале су ме без даха. Била сам очарана чаролијом овог свемогућег света. Док смо једрили, често сам загледала у плаветно небо прекривено паперјастим облацима шећерне вуне. Чим смо се искрцали Срећко ме је брзо повукао за рукав. – Хајде да се склонимо у пећину сталактита. – Зашто? – упитала сам зачуђено. Он ми је објаснио да мисли да не желим бити ту кад почне киша чоколадних јаја. Склонили смо се у пећину пуну сталактита који красише свод пећине. Одједом распукну небо као гром. Необичне браонкасте лопте падале су са неба.

Када небо преста да бубњи, на њему се указа шарени сноп боја. – Сада можемо да кренемо даље – рече Срећко. Ради бржег путовања, идемо по чаробни ћилим. Он је увек у близини. И Срећко жвизну, а ћилим долете право до нас. Поседали смо, а Срећко ми објасни како да се држим да би безбедно летели. И винули смо се у небо, осећала сам се као да ми је читав бескрај стао у око. Ветар ми је преплитао праменове косе док смо летели великом брзином. Кад смо већ били близу одредишта, Срећко ми рече – ускоро стижемо у само срце земље Бајки а тек ту почиње права чаролија, и чудесима нема краја. Мораћемо се раздвојити јер ја морам назад код своје браће, али не брини мислим да ћемо се још виђати. И још нешто, колико величанствен и занимљив толико је и опасан овај свет зато буди на опрезу.

Кад саслушах речи, климнула сам главом. Ћилим је застао, и ја сам сишла а патуљак ми махну руком и изгуби се у гомили. Место где сам се налазила не може се упоредити чак ни са Слаткоградом, водопадима и оним летењем. Док сам пролазила са дивљењем, нагледала сам се свега и свачега. Поред мене је проскакутао Бамби, прави Бамби. Одмах потом прошетало је крај мене бар стотинак малих несташних туфничастих штенаца. Видела сам како неки жабац с напућеним уснама јури неку лепо одевену принцезу. Шетајући, угледала сам чардак обрастао трњем и коровом. Осећала сам се као да сам у музеју нестварног. Мало сам се преплашила кад сам угледала звонарево лице. Једна мала девојчица црвеног капута са корпом у руци весело је трчкарала, а радознали поглед јој се зауставио на мени. – О, ћао, ја сам Црвенкапа. – Драго ми је узвратих узбуђено, јер ми је превише драго што разговарам са јунацима најлепших бајки. Одједном, чуло се узастопно јако трескање. – Шта је то? – упитах забринуто, она ми одговори једном речју – Дивови. Наиме они су трчали за неваљалим крдаљивцем који је дошао до њих само помоћу пасуља. Кренула сам да трчим из страха да ме неки од њих не згази. Црвенкапа је ишла за мном. – Стани! – узвикну она и ја стадох. -Не иди тамо, у тој шуми живи зла, немилосрдна вештица, а и вук је ту. – Овај наш свет ти није баш тако савршен. – У реду – рекох. Хајдемо онда на чистину. И кренусмо. Али кад смо стигли, поново зачусмо тутњаву. – О не! -узвикнух,- опет дивови. – Не нису они – исправи ме црвенкапа – умало да заборавим, овде се увек сукобљавају беле и црне фигуре. Видиш показа на тло, где су се налазила црно-бела поља. -Али зашто се боре? -запитах. Она ми то нажалост није знала рећи. Али је рекла да ће то знати чаробњак из Оза, кога је у скорије време слабо ко виђао. Како да га пронађем – наставих упорно. – Па он живи миљама далеко одавде у сабласном замку. Међутим стигла би тамо за час, ако би користила чизме од седам миља. Ја их нажалост немам, оне се налазе на дну језера тамо на западу. Али у језеру живи аждаја па је преопасно ићи тамо. – Па, онда морам постати привремени витез – рекох уз осмех. Добро, али то на своју одговорност, ја сад морам ићи баки. Већ сам се предуго задржала, и оде она ко да је кошава носи. А ја остах да се борим са мислима.

За почетак, треба ми сабља, околоп, штит отпоран на ватру и шака храбрости. Потражила сам и пронашла сву опрему у неком дућану где се опремају витезови. Једино нисам имала много смелости. Но ипак уздахнух и кренух ка језеру. На почетку кад сам запливала у оном гломазном оклопу, није било ничега. Али убрзо из воде искочи аждаја правећи за собом велики вал. Нисам имала идеју како да га победим. Штит ми је добро послужио кад ми је велики жарки пламен ватре био упућен. Махала сам сабљом. Али и кад бих упела да га ударим њоме, аждаја је била толико голема да то није био ни честит убод. Морала сам брзо нешто смислити. О да, синула ми је идеја. Загњурила сам у воду и намамила аждају да ме прати. Са лакоћом сам прошла између две велике стене. Баш као што сам и мислила, аждаја ме је бесно пратила и на моју срећу заглавила међу стенама. Није могла да се врати на површину. Схватила сам да и аждаје повренено морају да излазе на површину по ваздух, и да би то значило да ће се она удавити. Било ми је жао да страда створење које тако пожртвовано и одано чува свој посед. Зато сам чим сам се докопала ваздуха, вратила поново до аждаје. Ухватила сам је за реп и почела да вучем, наједном сам осетила да и мене неко вуче за леђа, читав низ разних створења из језера се удружило у једном циљу, да спасемо аждају. Уз пар покушаја успели смо да је ослободимо.

Када се мало повратила рекла ми је: – Спасла си ми живот могу ту испунити жељу. Рекла сам да само желим чизме од седам миља на дну језера. – Да јесу, потврди она – у подземној лагуни су, донећу их. И она се убрзо врати са зеленим каобојским чизмама. – Хвала рекох, и изађох са поштовањем из воде. Горела сам од среће. Коначно могу отићи до чаробњака. Обула сам чизме и закорачила. Појавила сам се заиста миљама далеко. Потом сам их изула, и мислећи да сам на правом месту, кренула нормалним корацима. Предамном су се уздизали вискоки бедеми старог замка. Пукацала сам. Дрвена врата се отворше сама од себе и ја уђох. У замку је била бледа светлост ,- Има ли кога? – запитала сам, али моје питање је само гомко поновио ехо неколико пута. Попела сам се на горњи спрат замка. Све време владаше мртва тишина, ни једног јединог звука. Док коначно не дођох до неких позлаћених врата. Иза њих се зачуше кораци, врата се отворише и ја уђох. На средини једне велике простране собе са широким пенџрима, кроз које се пружао прелеп поглед, стајао је старац мени окренут леђима. Био је у плавом капуту са плавом капом на глави. Када се окренуо видела сам доброћудно, изборано лице, чије седе власи прекривају чело. – Драго ми је што си стигла – рече чаробњак благо. – Да, овај, дошла сам поводом неслоге… Нисам ни завршила реченицу а чаробњак ме прекину – у овом свету није дозвољено мењање бајки, они су створени да се сукобе и тако ће и бити. – Погледала сам разочарано. Толико сам се мучила да стигнем до чаробњака да би само ово чула. Затим он настави. – мислим да ти ниси дошла само због свађе. Теби у дубини душе недостаје твоја стара планета. – Наравно – потврдих – тамо ми је цео живот, породица, пријатељи, завичај… Овде је стватно лепо и ово је дивна промена, али нигде није лепше него код куће. – Схватам, дакле желиш да се вратиш? Упита он – Да, само не знам како. – Види,ово је земља саткана од пуно чудеса и право је чудо ући као и изаћи из ње. Дакле да би створила чудо мораш у њега и да верујеш. – У реду, мислим да сам схватила, надам се да ћу и даље бити добродошла у земљу бајки. – Наравно узврати старац, и осмехну се загонетно. Зажмурела сам пуна вере. А затим поново полако, отворила очи. Одједном ме заслепи жарко мајско Сунце. Осврнула сам се и са осмехом устала. Поново сам се вратила тамо где припадам, и кренула сам назад кући, са пуним џаком мисли. Мислим како никад нећу заборавити ове авантуре и чудеса, која су ми се збиле, биле оне на сну или јави. Мислим како се треба препустити веровању, чак и у оно немогуће. Човек, да би остварио велике ствари и чудеса, мора да сања и машта, исто колико и да ствара.

Јована Конатаревић, VII/3, ОШ „Стојан Новаковић“, Блаце

Друго место на литерарном конкурсу „У свету бајки“ НБ „Рака Драинац“ Блаце

Comment here

WP2FB Auto Publish Powered By : XYZScripts.com