У нашој улици живи девојчица по имену Луна. Њена кућа је највећа, башта најлепша, а играчке најсјајније. Сваког јутра возач је довози до школе у великом аутомобилу, а њен ранац је увек нов, пун бојица и мирисних гумица.
Али Луна је често тужна.
Када падне киша, нема ко да је ухвати за руку и скаче по барицама. Када нацрта нешто лепо, нема ко да залепи цртеж на фрижидер и каже: „Браво, душо!“ Увек има најскупље чоколаде, али нема с ким да их подели.
Једног дана донела је у школу најлепшу лутку коју сам икада видела. Имала је златну косу, хаљину која се светлуцала и мале ципелице. Сви су се окупили око Луне, али само да би погледали лутку.
„Купићу ти исту ако желиш“, рекла ми је.
Погледала сам је, па своју стару, помало исцепану лутку.
„Хвала, али ова ми је најдража“, насмешила сам се. „Бака ми ју је поклонила кад сам била мала. Сваке вечери ми је причала приче о њој.“
Луни су се очи засијале.
„Моја бака више није ту…“ рекла је тихо.
Тог тренутка сам схватила – Луна има све, осим оног што јој највише треба.
Те вечери сам јој написала писмо. Украсила сам га малим срцима и залепила један цвет који сам осушила. У писму сам јој рекла да је њен осмех лепши од свих лутки на свету и да бих волела да јој будем пријатељ, не због ствари које има, већ због ње саме.
Сутрадан је дошла у школу са највећим осмехом који сам икада видела. Јако ме је загрлила.
Новцем се може купити лутка, али не и приче које уз њу долазе. Може се купити кревет, али не и мирна ноћ у наручју некога ко те воли. Може се купити прстен, али не и љубав.
Луна је тога дана научила да није најважније оно што се може купити. А ја сам научила да некоме можемо поклонити највреднију ствар на свету – искрену љубав.
За Табла Фест 25
Каролина Чоп, 4-1, Велико Лаоле, Србија
Ментор: мајка Дијана Чоп Нешић
