Васпитна група: мешовита узрасна група (2,5 – 4 год.)
Предшколска установа: ПУ „Бамбино“ Нови Сад, АП Војводина, Србија
Васпитачи: Рамона Грубанов и Александра Марковић, педагог
Вук Луле и зека Душко у позтрази за дугом
Софија Павловић
Једног кишног пролећног јутра зачу се необјашњива бука у шуми.
Вук Луле мрзовољно отвори једно око и видевши зеку Душка како ужурбано пакује ранац дубоко уздахну и рече: ”Зар опет?! Имаш ли ти мира икад?”
Зец се насмеја и каже: ”Хајде, хајде Луле. Спремио сам ствари и за тебе, идемо на пут!”
”Не долази у обзир, пусти ме да спавам!”
Док се вук противио, зека је певушио и играо око њега нудећи му свежу траву и шаргарепе како би доручковали и пошли у авантуру.
На то Луле промрмља кроз зубе: ”…Ко ми је крив што те нисам смазао чим сам те упознао… Сада не бих морао да трпим којекакве измишљотине. Шта ли си овог пута смислио?”
”Идмео у лов на дугу. Да ли си је видео Луле? Тамо далеко, видиш ли? Киша је дуго падала, а сада је престала, синуло је сунце и појавила се дуга. Ах, како је само величанствена!” одушевљено ће зека.
”Добро, хајде, кренимо”, рече вук мрзовољно, мада му ипак брк неочекивано заигра од среће.
”Да ли си знао Луле, на крају дуге се налази чаробна златна кутија?”
”Ма, зеко, то су само приче!”
”Не, не, видећеш!” Зека није одустајао. Имао је јаку жељу да нађу крај дуге, па чак и да ту не постоји никаква магична кутија.
Ходали су дуго, прескакали потоке, дружили се са распеваним птичицама, јели најукуснију шумску храну, пењали се по брдима, али се некако увек чинило да је дуга све даље и даље све док једног момента дуга није потпуно нестала са неба.
”Немогуће…” уздахнуо је зека разочарано.
”Зеко,” рече вук ”Размисли мало…”
”Можда дуга никад није ни била нешто што можеш дохватити.”
Зека се замислио на моменат и рече вуку: ”У праву си… Није увек најважније да пронађеш крај дуге. Најлепше и најбитиније од свега је путовање и авантуре које моћеш да делиш са својим најбољим пријатељима.”
