ЛитерарноСтваралаштво

Константин Станковић – ЧУДАН САН

ЧУДАН САН

Уснио сам чудан сан
мали ја, једном ја.
Беше баш то хладна зима
сад се сећам,
а испод јелке нека врећа.
Крај прозора јелка беше
а испод јелке
се мали меда чеше.
Питах њега тада ја
шта то чека,
да л’ долази вила нека.
Рече мени чека Деду
да поклоне му
донесе у среду.
Седох тако поред меде
да дочекам Деда Мраза
не би ли ми осмех
био око образа.
Загрли ме мали меда
па дубоко
у очи ме гледа.
Вели мени, седи овде
ко је добар
добиће и добре поклоне.
Прођоше тако неколико дана,
а меда и ја
дружимо се к’о два гаврана.
И тако сваког дана
помало у свађи,
ал’ чекамо поклоне
они су нам најслађи.
Једног јутра
пробуди нас неко,
ХО – ХО – ХО-
„Стигао је“, рекох.
Са белом брадом
и великим стомаком
Деда Мраз нас даривао
и у сну целивао.
Кад пробуди ме јутром мајка
ја схватих да то
била је само бајка.
Ал’ осмех на лицу
ипак био је ту
иако видео сам Деду
макар само у сну.

За Табла Фест 20
Константин Станковић, III-4, ОШ „Срефан Немања“ Ниш, Србија
Ментор: Ирена Сретић