Говорићу ти о једној чудној земљи
Живимо у 21. веку, времену напретка и открића,
али и даље, широм света, гину недужна људска бића.
Уз звецкање пушака, игра се смртоносни плес,
моју душу пуну љубави, испуни туге бес,
због свих тих несрећа и дечијих страдања,
у бољи живот, нису престала сва моја надања.
Превише је болесних и гладних, међу нама,
многа деца су усамљена и одрастају сама.
Знам да постоји земља у којој свега овога нема,
у којој се живи безбрижно и без проблема.
Тамо свима тако мало треба: здравље, слобода и насушна кора хлеба.
У тој земљи, олујни ветрови који дувају,
несреће и сво зло односе, а људе штите и чувају.
Рука руци пружа помоћ и све што треба,
на сваком кораку одзвања смех, све до пространог неба.
Ту, нема граница, не постоји твоје и моје,
живети у тој земљи је лепо, јер су свуда дугине боје.
Ваздух је саткан од добрих мисли и дела,
да га што више удишу сви људи и деца би хтела.
Без страха се прати бумбаров лет,
свака опасност одмах мимоиђе овај јединствен свет.
Од таквог живота, болесни постају здрави, а гладни сити,
док паук мрежу плете од чаробних месечевих нити.
Можда је ово чудна земља, али знам да постоји,
овде се сви поштују и воле, нико се никога не боји.
Док је не нађем, замолићу Бога, да нам дарује део небеског раја,
мојој срећи тада не би било краја.
Кристијан Максимовић, шесто два, Литерарна секција „Насмејани анђели“, ОШ „Олга Милошевић“ Смедеревска Паланка, Србија
Ментор: Снежана Чаировић, професор
Трећа награда за песму, Библиотека Блаце, новембар 2021. године.
