Разиграна зима у мојим сновима
Вече пада у мом крају, а само ја мислим о том зимском рају. Пред спавање сам помислила да бих сад желела да се створим на некој планини и да гледам зимски залазак сунца.
Одједном се око мене створише два облака и плаве нежне пахуљице које су понављале једно те исто: „Ухвати се за облаке и чврсто се држи.“ На први поглед сам помислила да је то стварност, али сам касније схватила да сам у свом сну и да могу да радим шта год хоћу. Први корак је био да замислим место на које бих волела да одем. То место је било нека планина са које се види залазак сунца. Одједном је све постало црно и ја сам се створила на некој планини у зимској опреми која је била незамислива. Са собом сам понела телефон и усликала красни залазак сунца који сам гледала два сата. Након тога сам одлучила да прошетам планином јер сам била сама. Шетајући тако, хладан ваздух ме је разбуђивао. На тренутак застајем и гледам прелеп призор разигране зиме. У том тренутку зима је зажелела да се поигра са мном јер сам била једини човек на тој планини. Почиње олуја снега, а ја не видим ништа од пахуља које су величине лопте. Покушавам да се покренем, али то не успевам, јер снег полако почиње да ме затрпава. Одједном добијам снагу: извлачим се из тог снега и кријем се испод неког малог младог бора који ме је подсетио да је све ово само сан и да ја то могу да средим. Изговорила сам речи: „Желим своју разиграну зиму назад.“ Тако је и било: вратила се природа која ме је оборила с ногу. Јелке су почеле да играју и врте се у круг око мене. Почех и ја са њима да играм као да је стварно. Све јелке полако почињу да нестају и испред мене се ствара дугачка стаза и лампице које су окачене на старинске ограде ове дугачке стазе. Природа у ноћ била је неописива, а стаза ме је одвела до куће у којој сам провела ноћ. Ујутру сам се пробудила у свом кревету и схватила да сам сада у стварности и да су оне стазе биле само сан. Подижем ролетну и видим снег како пада. Била сам веома срећна. Отрчала сам код маме и испричала јој свој сан, и она ми је предложила да и ми направимо нешто слично. Пристала сам исте секунде и кренула у продавницу по потребне ствари да бих своје двориште украсила слично мом сну. Када смо преуредиле двориште по мом избору, узела сам телефон и усликала двориште. Улазим у кућу и одлучујем да погледам какве су моје слике. У апликацији за слике пронашла сам ствар која ме је изненадила, а уједно и уплашила. На тим сликама био је залазак сунца, и снежна стаза са окићеним оградама дугачке стазе. Показујем мами те слике, а она ми на то одговара: „Ми то место нисмо никада посетили.“
Затим сам брзо отрчала у собу и закључала се размишљајући да ли је то била јава или сан. Разиграна зима у мојим сновима учинила је чудо. Уживала сам у сваком тренутку неописиво лепе чаролије која треба да да одговоре на сва дечја питања. Једно од њих је: „Шта је лепше: мој сан или јава која је део мог сна?“ Шта ви мислите?
Кристина Којић, VI-2, ОШ ,,Мића Станојловић“ Коцељева, Србија
Ментор: Татјана Јеремић, проф.
Похвала на Међународном литерарном конкурсу „Разиграна зима у мојим сновима“
