Понедељак ујутро је увек најтежи. Ранац ми је био претежак, а очи полузатворене јер сам синоћ дуже остала уз телефон. Док сам се вукла уз степенице до наше учионице, једино о чему сам размишљала било је како да преживим првих пар часова а да ме нико ништа не пита. Међутим, чим сам отворила врата, угледала сам чудну сцену. Сви су стајали испред табле и смејали се. Провукла сам се кроз гужву и видела огроман круг нацртан маркером, а у њему, најлепшим рукописом који сам икада видела, писало је: срећа. Около су били нацртани силни „смајлићи“, сунце и неколико цветића. Очито је неко из другог одељења нацртао то на табли пре него што смо ми ушли.
Одједном, она тежина у стомаку је нестала. Почели смо да погађамо ко је то могао написати. Да ли је то била тајна порука за некога од нас или је неко имао добар дан који је хтео да подели са светом? Док смо чекали наставницу, свако од нас узео је маркер и дописао на табли нешто своје. Табла је постала шарена и весела. Кад је наставница ушла, само се насмешила и рекла да јој је жао да таблу обрише. Тог часа радили смо сасвим опуштено.
Схватила сам тада да срећа стварно може бити заразна. Једна обична реч на белој табли успела је да од групе мрзовољних седмака направи насмејану екипу. Можда срећа јесте баш то: тренутак када заборавиш на контролни, писмени и друге обавезе и само уживаш у друштву људи око себе.
За Табла Фест 26
Кристина Митровић, 7-5, ОШ „Коста Абрашевић“, Београд, Србија
Ментор: Абелина Величковић Шућур
Похвала за литерарни рад у трећој категорији по одлуци Стручног жирија
