ПРВА ПАХУЉА
Често седим и размишљам…
Ево, одбројавам последње дане децембра, ближи се Божић, а снегу ни трага. Зима… белина, топлина сваког дома, Божићно дрво, пахуље, поклони, празници који окупљају породицу, чине да смо окружени онима које волимо, онима који нам у подједнакој мери узвраћају ту љубав.
У мом случају није тако…
Родитељи су отпутовали далеко, нисам их видела дуго, дуго. Сада живим са болесном и веома старом баком. Све то десило се пре пар година, само након пар сати од како паде прва пахуља. Од тада децембар проводим покрај пећи и жељно ишчекујем прву пахуљу. Она симболизује последње дане, сате, тренутке, од како мојих родитеља нема.
Јануар… Божић је за свега пар дана…
Снега нема. Без обзира на све ово, пуним срцем и са осмехом на лицу окитила сам Божићно дрво.
Седми јануар, Божић, пробудих се, померих завесу, кад одједном, угледах ту пахуљу, пахуљу коју сам жељно ишчекивала читавог децембра. Присетих се прошлости, дивне прошлости, испуњене љубављу коју су ми пружали родитељи. Ова прва пахуља измами осмех и болесној старици, старици која ме је одгајала, пружала ми пажњу, била мој родитељ.
Изађосмо испред куће, где нас обасја сунце, које тек само што провири кроз облачак.
За Пети таблин божићни конкурс
Лана Недељковић, VII, ОШ „Добрила Стамболић“ Сврљиг, Србија
Ментор: Милица Миленковић
