ЛитерарноСтваралаштво

Лана Вељковић – Моја табла широка као свемир

Моја табла широка као свемир

Имам једну лепу машну, коју стално носим у коси. Рано ујутро одлазим у школу. Јутарња роса ми сваког јутра опере лаковане ципелице. Споро ходам и пазим да не повредим ону белу раду која једва вири из траве. Мислим да идем споро, али се капија школе све више приближава. Врба испред школе савила своје гране, само што не заплаче. Тужна је и она што морам у школу, а напољу мирише пролеће.
Са сваким новим зраком, ја сам све виша. Коса ми је баш дуга. Сасвим добра да је украсе маслачак, лала, даниноћ… Тротоари суви и сиви, а ветар лагано лепрша моју дугу косу. Успут милује моје нежно лице. Моје сунце полако се пробија кроз густе облаке да ми измами осмех на лице. Са тим осмехом кренем да летим високо, далеко…
Одједном, хладне, крупне капи падају на мој нос. Откуд сад ова суза тамне боје?! Ево још једне, и следеће, и сручи се прави пролећни пљусак. Киша ми је поквасила косу, панталоне, и моју омиљену розе мајицу. Погледала сам низ брег и видела како се пшеница таласа као непрегледно зелено море. По неки црвени мак вири из тих зелених таласа, као моја машна у коси.
На ливади поред неки жути, плави, бели, црвенкасти цветићи подижу своје главице и вире из заталасане траве. Радују се киши, жедном пољу треба воде.
Настављам даље, покисла и насмејана. Ево сунца опет! Тако ми прија да ме угреје. Испред мене са неба се смеје огромна шарена стаза. Разлиле се боје – жута, црвена, плава, зелена… Пролазим замишљеном стазом испод дуге и тако сам срећна.
И тако растем ја, расте и небо.
Сада сам у шестом разреду, а небу не видим краја…

За Табла Фест 20
Лана Вељковић, 6-3, ОШ «Васа Чарапић» Бели Поток, Београд, Србија
Наставница: Снежана Стојановић

WP2Social Auto Publish Powered By : XYZScripts.com