Моја табла широка као свемир
Свеж ваздух и огромно пространство.
Са осмехом на лицу улећем у загрљај пољу.
Док ми роса кваси патике, хладњикав ваздух голица ми прсте.
Уживам у разговору са птицама које круже изнад моје главе.
Осврћем се по лепоти око себе.
Дрвеће у даљини пољупце шаље. Настављам кроз бескрајно поље.
Класје шушти око мене. Влати се уплићу у моје пертле:
– Успори мало, девојчице драга!
Седам међу расцветале булке.
Правим венчић од црвених цветова и златне пшенице.
Стављам своју цветну круницу на главу, и настављам шетњу.
Класје ме голица по рукама, мази се на благом ветру.
Сунце је одскочило и уперило своје зраке право у моје очи.
Покушавам да разазнам шта ми шапуће класје.
И упорно корачам кроз златне таласе, ка сунцу.
Да ли да се вратим? Одустајања нема!
Трепери лишће старе крушке у сред поља.
Трепери класје.
Трепери и моје срце од неке чудне радости.
Мирис слободе свуда око мене.
