Победило је добро
Мама каже да се брзо живи и да сви само некуд јуре. У праву је. Видела сам и сама да велика већина људи не обраћамо пажњу на друге око себе.
Када сам кренула у вртић, свакодневно сам сретала пса, који је живео и спавао испред вртића у рупи, поред високе јеле. И друга деца су га сретала. Свима се радовао. Све нас је подједнако дочекивао и испраћао, весело машући репом. Дали смо му име. Звали смо га Мирко.
Мирко је имао густу, коврџаву и жуту длаку. Кратак мали реп, чупаве уши и очи различите боје. Једно око му је било кафено а друго плаво. Увек су му се заблистала кад сам му пришла да га помилујем. Кружио је око мене и чекао да га опет мазим. Обавезно је подизао једну шапу за поздрав.
Свако јутро, пре уласка у вртић, ја сам прво однела храну Мирку, коју ми је мама спаковала. Увек се јако радовао и скакутао око мене. И теткице су му често износиле остатке хране. Пред зиму се тата сетио и нашем Мирку је направио кућицу. Ја сам донела мало ћебенце да га греје. Била сам срећна, што сам и ја некако помогла Мирку.
Не знам да ли се Мирко определио да стално дочекује и испраћа децу из вртића, али, знам засигурно да децу јако воли.
Сада идем у трећи разред и често прођем поред вртића. Мирко је и даље на истом задатку. Весело трчкара око вртићке деце али и нас старије не заборавља. Ни ја га нисам заборавила. Редовно му доносим храну. Да нам не буде гладан. Да Мирко буде добро.
Ужива да га с времена на време помазим. Уживам и ја. Уживају и садашња и бивша вртићка деца.
Ако видите Мирка, слободно му приђите и помазите га. Он је веома сладак и драг пас.
За Табла Фест 24
Лара Губаш, III/3, ОШ “Братство јединство“ Куцура, Врбас, АП Војводина, Србија
Ментор: Марија Полдрухи
