Божић – празник радости
Божићно јутро је напокон освануло. Мирис чеснице краси мој дом. Сви су весели, дан је предиван. Данас је најрадоснији празник.
Напољу веју пахуље, а мраз је ишарао прозоре. Прелепа атмосфера. Ово јутро објављује нам рођење Исуса Христа. Нешто најлепше. Испред куће стоји бадњак који као да ми се смеши. Обукао сам своје најновије одело и са осмехом ушао у трпезарију. Срећан Божић сви ускликнуше једногласно и почеше да ме грле. Сви столови су пуни хране, воћа и слаткиша. Заједно смо окадили шаренолики сто, нас и помолили се. Иако је то само плавичасти дим који се вијугаво креће, у једном тренутку ће и нестати, веома је значајан. Тако, данас, окадих се и визија ми створи човека са иконе тачно испред мене – Исуса Христа. Мислио сам да је то од недостатка сна па да ће проћи. Али не, он је био ту, смешио се. “Видите ли ви ово?” у једном тренутку повиках, али нисам добио одговор. Док смо ломили чесницу он извуче пару и стави је у моје парче. Отворио сам. Она је заиста била унутра. Никада нисам био срећнији. Чак и док смо јели седео је поред мене. Изненада, спусти свој прибор једва чујно. Након тога одмах ми рече: ”Сада пред мој полазак желео бих да ти кажем нешто.” “Наравно!”, рекох ја и начуљих уши. “Буди добар дечак. Ево погледај у њих,” рече он и упери прстом у моју баку и деку. “Шта са њима?” зачуђено сам упитао. “Њих двоје жељни су љубави и пажње. Док су били мали нико им није пружао љубав као твоји родитељи теби и твом брату. Чувај их док су поред тебе, док ти штипкају обрашчиће и привијају на груди.” Слушам га, а очи ми засузише. Једна ми се суза оте и скотрља низ образ. Кад је кренуо још неку реч да ми каже улете мој весели ујко у просторију и повика: ”ХРИСТОС СЕ РОДИ! Извините што касним. Ево ја ћу сести поред мог сестрића.” Како он уђе Исус нестаде. А на његовом месту била је празна столица као и тањир. Од тог тренутка схватио сам да га нико други није видео осим мене. Али зашто се баш мени обратио? Ни сам не знам. Није ни важно, најбитније ми је да ми је он отворио очи. Нисам ни помишљао колико је мојој баки и деки у прошлости било тешко. Питам се какву ли све тугу и бригу крију испод тако малих и старих лица. Одлучио сам бићу добар дечак. Учинићу да њихова лица буду што срећнија и задовољнија! Биће поносни на мене. Увек!
Надам се да сам вам овим речима отворио очи, као што је Исус мени. Да схватимо да је породица најбитнија. Желео бих да се овако нешто догоди и вама и улепша вам дан. Срећни празници!
За Пети таблин божићни конкурс
Лазар Новаковић, III-2, Прва основна школа краља Петра II, Ужице, Република Србија
Учитељица: Славица Ристовић
