Кад ја оматорим
Док год смо млади размишљамо
Само о тренутку у ком смо сада,
Али време брзо пролази
И после зоре мрак брзо да пада.
Надам се да ћу обезбедити
Све потребно за позне године
И да ће ми сви делови живота бити
Склопљени као домине.
Видим себе како седим у парку,
Ветар ми дува седу косу на глави,
Унуче које се игра ме гледа
И мојом срећом се и оно слади.
Видим срећну породицу
Која је на окупу често,
Сви су јединствени и свако од њих
У мом срцу има посебно место.
Седим на тераси и смежуралим рукама
Унуци везујем косу густу,
Нагомилавају ми се мисли у глави
И пуштам сузу пусту.
Сећања како је некада било лепо…
Све је лепше кад си млад,
А сада као да је сунце већ зашло
И вечито осећам хлад.
Размишљам како време лети
И како је моје већ одмакло,
Али сам већ испуњена
И то ме није много дотакло.
Док правим колач за своје вољене
Размишљам како сам срећна што их имам.
Желим да останем што дуже са њима
И само о томе сада снивам.
За Табла Фест 23
Лена Илић, VIII, ОШ „Вук Караџић“ Крњево, Република Србија
Ментор: Марко Прокић