ДЕЧАК ИЗ ШУМЕ
Била једном једна шума и поред ње мало село. Живела сам на крају тог села. У том селу дешавале су се чудне ствари – нестајале су дечије играчке. У шуму поред села никада нико није ишао (јер је у њој живело дете-чудовиште). Због тога смо се страшно плашили и чували своје играчке.
Једнога дана заборавила сам своју омиљену играчку на оближњем пропланку. Када сам се вратила, ње није било. Била сам тужна и љута. Знала сам да је дете-чудовиште узело моју омиљену лутку. Скупила сам храброст и кренула у шуму да решим ту ствар.
На самом улазу у шуму срела сам зеца који говори. „Какво чудо! Куда си тако одважно кренула?”, упита зец. Када сам му рекла, упитала сам га да ли зна где се налази дете-чудовиште.
„Знам га ја. Оно живи дубоко у шуми у једној пећини. Пећина се налази на крају стазе.”, рече зека.
„Хвали ти пуно, зеко! Идем одмах тамо по своју лутку.”
„Неће то бити тако лако. Дете-чудовиште је направило пуно замки. Ако ти мени учиниш нешто, ја ти могу помоћи.”, рече зека.
„Наравно, зеко, шта год пожелиш.”, одговорих му.
„Желим да пронађеш и вратиш ми моју играчку.”, замоли ме зека.
Одмах сам пристала. Кренули смо заједно дуж стазе дубоко у шуму. Успут је било пуно замки које смо успешно савладали захваљујући зеки, мом новом пријатељу. Најзад стигосмо до краја стазе и угледасмо велику, тамну пећину, а пред њом огромног и страшног коња.
„Шта ћемо сада?”, упита зека.
„Ја се не враћам. Питаћу га да нас пусти. Ући ћемо у пећину.”, одговорих му одлучно.
„Станите! Куда сте кренули? Овде живи мој господар. Не сметe овамо ући!”
„Ми смо само дошли по наше играчке. Иди до свог господара и реци му да нам их врати!”- рекосмо му.
„Ха-ха-ха! Нема од тога ништа. Одлазите!”, љутито викну коњ.
„Стани! Желимо да се договоримо! Сигурно и ти нешто желиш, а ми можемо да испунимо твоју жељу.”
„Имам и ја једну жељу. Одавно ништа нисам јео. Радо бих појео једну шаргарепу.”, стидљиво рече коњ.
Зека извади из рукава пуну врећу шаргарепе и даде је коњу. Одмах нас је пустио да уђемо у пећину. На самом улазу било је тако страшно и мрачно, али убрзо се пред нама указа брдо разноразних играчака и једно мало чупаво створење. Било је то дете-чудовиште (како су га сви звали).
„Ко је то? Како сте дошли овде? Шта желите?”, љутито нас упита дете-чудовиште.
„Желимо наше омиљене играчке назад!”, углас викнусмо зека и ја.
„Нема од тога ништа. Не дам никоме играчке и тачка!”, викну дете-чудовиште.
„Зашто? Шта ће ти толике играчке кад немаш са ким да се играш?”, упитах га.
„Ја се никада нисам играо са другом децом. Никада нисам желео да делим играчке. Вештица ме је зачарала и довела у ову страшну шуму”, рече дете-чудовиште и сакри се иза гомиле играчака.
„Али … Молим те. Ево, зека и ја играћемо се са тобом. Види колико само имаш играчака. Имаш их за све довољно. Видећеш да то није ништа страшно”, замолих га.
Зека и ја му се полако приближисмо и почесмо да се играмо у његовој близини. Најзад се смири и поче да се игра са нама. Игра је трајала дуго. Када се смркло, упитах да ми врати лутку и зеки играчку. Дете-чудовиште се страшно наљутило. Желело је да се још игра са нама. Обећала сам му да ћемо доћи поново. Пристало је. Свакога дана смо се враћали у пећину и играли са њим. Сваки пут би ми дало неку играчку да вратим деци из села.
Тако једнога дана, када сам се вратила, детета-чудовишта није било. Преда мном се појавио леп и насмејан дечак. То је заправо било дете-чудовиште. Зла магија је нестала (зато шро је све играчке поделио деци). Била сам пресрећна.
Отишли смо срећни и задовоњни у село. Играли смо се са осталом децом још много, много година.
За Табла Фест 24
Лена Лазић, V-3, ОШ „Иво Андрић“ Ниш, Србија
Ментор: Тијана Јоцић
Похвала у категорији литерарни радови средњи узраст по одлуци Стручног жирија
