Попећу се на врх планине
Четрнаест ми је година. Трајем тек један трен.
На ову позорницу што се зове живот, ступио сам једног хладног, новембарског дана.
Некад сам главни глумац, сви ми се клањају, аплаудирају, а некад добијем малу, споредну улогу и прођем незапажено.
Одрасли су чудни, заборавни. Не сећају се да су и они некад били деца. Не схаватају да, иако сам дете, имам свој став, мишљење и одлуке. Покушавају да ми наметну своја правила. Прете ми казнама као да немам довољно својих проблема.
Живот је једна велика борба. „Вукова“ је много. Преузимају разна обличја. Некада су нежни, умиљати, имају плаве очи као планински поток и косу боје жита. А некада имају црно-белу мајицу и звиждаљку око врата. Постоје и они мали, што тужакају наставницима, праве ситне смицалице, оговарају… Са њима, још увек, лако излазим на крај.
Највећи вук са којим сам морао да се борим је губитак драге особе. Био сам слаб, неприпремљен, а неман тако јака, страшна…
Не заборављам ту бол, али сам научио да живим са њом. Трудим се да играм своју игру, да дишем пуним плућима, а да резервна клупа буде резервисана за друге играче.
Сваке недеље са својим тимом одем на фудбалски терен и станем на гол. Станем тамо пуног срца и душе.
Ја, на голу, браним све ударце судбине!
Игра је моје мало, чудотворно сунце.
Ни небо ми није граница!
За Табла Фест 19
Љубомир Живковић, 8-3, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток
Наставница: Снежана Стојановић
Друго место на конкурсу за фестивал дечјег стваралаштва „Табла Фест 19“ у категорији литерарни радови старији узраст по оцени Стручног жирија
