ЛитерарноСтваралаштво

Луна Марковић – Божић – празник радости

Божић – празник радости

Кроз село чије обале умива Велика Морава, шири се љупки мирис чудесног храста. Његову снагу и постојање одају корени који су направили природне степенице у пречнику и до десет метара и тако снажни представљају столичице за његове најдраже госте – дечурлију из целог села. Тај храст у мештанима буди осећај страхопоштовања, а у исто време и жељу да се додирне његова храпава кора и осети моћ „светог дрвета“. Управо овде, испод лишћа старог и поносног храста, живи радост. Ово је место где се рађају јединство, поштовање и искре пријатељства. Не прође ни дан, а да неко не сврати до сеоског храста и поздрави га. Ипак, дан у години када он постане место на коме љубав и нада најјаче сијају, јесте Божић.
Тог седмог јануара, пробудила сам се поред своје сестре Миме. Од комшија који свраћају код моје баке чула сам да је Божић празник када ти анђели напишу причу о години пред тобом. Занимљив ми је био и податак који каже да у зависности од тога кога првог угледаш на Божићно јутро, таква ћеш особа бити целе године. Зато, одлучила сам да Божић дочекам спремна и прво угледам сестру – неког кога волим највише на свету. Чврсто сам је загрлила и пољубила и узвикнула: „Христос се роди!“
Моја породица важи за угледну и домаћинску у целом селу. Дека би, као глава наше породице, први устао, а за њим одмах би свој дан започели и тата и стриц, бака, мама и стрина и моје сестре и браћа. У тој гужви, смејали бисмо се, грлили и свима пожелели: „Срећан Божић! Христос се роди!“ Док бисмо се радосно гурали у току јутарњих ритуала, сви бисмо жељно ишчекивали да сиђемо у трпезарију јер би нас на столу чекало мамино и стринино ремек дело. Сто би увек био украшен листовима бадњака, корпицама са сувим и свежим воћем, слаткишима, док би по средини стола, на миришљавом и чистом стољњаку, поносно стајала свећа са чашом вина и дреном. Док посматрам одрасле како се крсте, отпијају мало вина и узимају дрен за здравље, у очима им могу приметити неку чудесну светлуцаву нит. Не знам да ли то долази од пламена свеће или у том тренутку у њиховим очима оживљава нада за бољим и ведријим данима. Тај тренутак када смо сви на окупу и док у ваздуху лебди узвишена тишина, док чекаш свој ред да откинеш дрен са његове гранчице, истовремено у мени буди радост јер се осећам толико снажно и тугу што нисмо чешће овако близу једни других. Поред свећњака, украшен и топао, стајао би колач који би умесила бака. Увек би се трудила да испод његове златне коре стави чисту белу чипку и сва би се, у исти мах, поносно и скромно смејала када би дека похвалио њене вредне руке. Чини се као да живи за те секунде у којима ћемо се задовољно смејати због њене радости. Онда би бака одговорила: „Ма, не би био тако леп да ми снаје нису помогле.“ Тада њена скромност рашири крила и у мом стомаку заигра срећа јер је речима умела да загрли моју маму и стрину. Ипак, за нас децу, ништа не би било радосније као када испред шпорета, чувеног бакиног „смедеревца“, угледамо два троношца који чекају да наступимо на Божићној представи. Мада знамо редослед унука „положајника“ који би требало испоштовати, никада не изостане такмичење ко ће први сести на троножац и изговорити магичне речи које доносе радост, здравље и срећу. Хорски бисмо џарали бадњаком ватру и док би нас врелина умивала, не бисмо ни образ окренули у страну, већ бисмо поносно и храбро посматрали пуцкетање лишћа у ложишту. Тада би стари мачак Пера изашао из фиоке шпорета и бучно прео поред наших ногу, док би Боби, наш породични пас, упозоравајуће лајао на пролазнике. То би уједно био и знак за нас да треба да се спремимо – храст нас чека. Зајапурених образа излетели бисмо у снег, ако га има. Уз грудве и декину грдњу, изашли бисмо из дворишта и сви тако заједно, радосно и сложно, запутили бисмо се нашем „запису“. Бака би грлила свој колач као какву драгоценост, док би дека на челу са својим синовима, поздрављао свештеника и зажелео сељацима родну и плодну годину, здравља и љубави њима и њиховим најмилијима. Од толиких жеља, загрљаја и смеха, храст би оживео. У срцима људи као да се ствара натприродна моћ. Можда не разумем законе одраслих, али поприлично сам сигурна да крошња храста пуна снега у загрљају са Божићем, чини да се свака стрепња и страх истопе, а нада у боље дане учини да људи полете. Црквена звона би само допринела мелодији узајамног поштовања и уважавања и чинило би се као да та продорна мелодија подржава вољу људи у намери да започету календарску годину наставе у миру и благостању. Од такве слике народа на једном месту, у крилу једног од најважнијих православних празника, затрепери ми срце и пошаље сузе радоснице да поздрави све моје детињасте одлуке да ћу поштовати своје ближње, да ћу бити добар ђак и да се никад нећу љутити ни на кога.
Како дан одмиче, након чеснице и трагања за новчићем, након свих заједничких тренутака, одгледаних филмова о Христовом страдању и декиног тумачења Библије која стоји на посебном месту у његовој кућној библиотеци, ближи се тренутак када ћемо се сви међусобно поздравити и пожелети једно другом лаку ноћ. Тада, обично обузета празничном еуфоријом, запитам се док посматрам звездано небо кроз прозор моје собе: одакле долази радост? Мислим да је одговор и више него јасан – Божић је празник породица, празник у коме се са Исусовим рођењем рађају и животне мудрости, празник који спаја људе јер смех се најјаче чује само ако га делимо са најближима. Радост која се рађа долази из осећаја заједништва и сазнања да нисмо сами, да је увек ту неко за нас и да смо најсрећнији онда када у здрављу имамо једни друге и када нам је пружена прилика са неба да сваки дан проживимо слободни.

За Пети таблин божићни конкурс
Луна Марковић, 4. разред, ОШ ,,Црњански“ Јагодина, Србија
Ментор: учитељица Јелена Гајић
Друго место у категорији литерарни радови средњи узраст

WP Twitter Auto Publish Powered By : XYZScripts.com