Желим да будем разумљива твом оку
Када ме неко погледа, понекад се осјетим као да могу да видим шта осјећају, као да очи причају причу коју ријечи не могу рећи.
Када се смијеш, твоје очи постану свијетле. Тада осјетим твоју радост, топлину, љубав према животу. Са друге стране, када си тужан, или забринут, твоје очи постају тихе, озбиљне. У том погледу има толико неизречеиних ријечи које чекају да их неко прочита. Твоје очи су као књига у којој пишеш сваки осјећај, сваки тренутак радости и туге. Некада ми се чини да уопште не треба да говориш, јер све што желим да знам – видим у твом погледу. И сваки пут када те гледам, осјећам као да постајем дио тебе, као да твоје мисли постају моје.
Вјерујем да је у погледу највише истине. Ријечи се могу изговорити без осјећања. Али очи никад не лажу. Очи су за мене путоказ, подсјетник да разумијем, слушам, чак и кад нешто не кажеш. Оно што срце осјећа, очи увијек откривају.
За Табла Фест 25
Магдалена Главановић, VIII-4, ЈУ ОШ ”Анто Ђедовић” Бар, Црна Гора
Менторка: Љиљана Миловић, проф.
Похвала у категорији литерарни радови старији узраст по оцени Стручног жирија
