ЛитерарноСтваралаштво

Марта Бакић – Испричала ми је једна стара клупа

Испричала ми је једна стара клупа

У учионици једној
Поред њих безброј,
Налази се стара празна клупа
Пуна цртежа и рупа.

Каже, кад сам се родила
Била сам здрава,
А сада ме стално боли глава.

Како сам остарила,
Стекла сам много болних рана,
Те ме сад боли са свих страна.

Углавном сам се дружила
Са несташним дечацима,
као и са многим финим ђацима.

У мени су седеле ваше баке и деке, Због којих су на мени настале прве брљотине и флеке.

Вели, најбоље сам се са Миром дружила
Која је о мени водила бриге,
А ја сам јој, заузврат,
Придржавала ранац и књиге.

По мени су писали и шарали,
Имена симпатије одавали,
У угловима пушкице правили,
И тако генерацијски наставили.

Ту имам ожиљке од шестара
И залепљене жвакаће гуме
Због којих имам ноћне море,
А и велике трауме.

Чула сам свакакве љубавне јаде,
Разноразне жеље и наде,
Тајне, шале, али и групне приче
И од наставнице биологије
Како маслачак ниче.

Сваки час сам редовно пратила,
Због тога сам све увек знала,
Чула сам ко колико уме и зна,
Слушајући свакодневна одговарања.

Пропратила сам сваку школску тучу,
Видела како због оцене плачу,
Гледала како задатке раде
И гађају папирићима из досаде.

Онда сам временом остарила, Остала деца ме занемарила,
Нико у мени није хтео да седи,
Тако да ми живот у ћошку бледи.

Све ми то она о себи рече,
Док јој живот у пензији мирно тече.

Марта Бакић, седми разред, ОШ “Никодије Стојановић Татко”, Прокупље, Србија
Ментор: Љиљана Суботић, проф.