РАЗИГРАНА ЗИМА У МОЈИМ СНОВИМА
Свиће. Буди ме хладан зимски ветар који непрестано тумара кроз старе шкрипутаве прозоре и застарела врата дневне собе. Устајем, облачим се, излазим напоље како бих хладном водом разбудила своје неиспавано и уморно лице од јучерашњег дана. Отварам тихо врата како бих барем деки и баки пружила миран сан.
Призор који ме је дочекао био је као најлепша дечја бајка коју би ми за лаку ноћ причала мама. Мојој баки је то било нешто уобичајено. Она није умела да се радује снежним данима и санкању као ја. Ја сам, ипак, дете. Мајка зима је својим хладним леденим рукама загрлила цело моје мало, просто неприметно село. Снежни облаци красили су небо, смењивали су, већ уморно сунце, које је до јуче, уз јутарњи чај у мом дворишту, грејало моје раздрагано лице. Најталентованије балерине опростиле су се од својих учитеља и унаоколо плесале свој налепши плес – зимски балет. После плеса красиле су комшијска дворишта, њиве, кровове дрвених оронулих кућа, моју косу и мој промрзли носић. Плесале су данима, чинило ми се да је сваки пут све боље и боље. Бака ми је причала да само плешу због наше деце, због чега сам и ја цео дан плесала са њима, осим када би ме бака позвала на ручак. За који дан, цело село од продавнице на почетку села, па до забачених предела, обукло је белу бунду, која није допустила да сасушеној трави буде хладно. Санке су, као Деда Мразове кочије, летеле скученим сеоским улицама. Вуча санки до највишег предела, деци је представљала проблем, па су тај посао обављале деке. Сатима санкање и ваљање по снегу. Одлучили смо да правимо Олафа. Полако се смркавало. Дан се приводио завршетку, а нама као да је почео. Пао је мрак, а напољу је било толико светло, као да свиће. Пошто ми се није спавало, обукла сам се слојевито и изашла да, под уличним осветљењем старих лампи, читам своју омиљену књигу „Мали принц“. Јутро је. Покушавам да отворим прозор, окован снегом и ледом. Убрзо сам од тога одустала. Тренутак касније, на прозорском стаклу, уочила сам слике које ми је послала мајка зима. На једном прозору био је осликан лик Деда Мраза, док су на другом биле осликане санке. Како су дани пролазили, сунце се све више промаљало кроз круте облаке. Који дан касније, званично се може рећи, да је сунце на својим крилима, понело осмех са наших лица, а после и мајку зиму.
Још увек седим тако поред прозора и размишљам, размишљам… Још увек ме мучи недоумица да ли су то били дечји зимски дани или само маштам, а можда и сањам.
Марта Бакић, шести разред, ОШ „Никодије Стиојановић Татко“ Прокупље, Србија
Ментор: Љиљана Суботић, професор српског језика и књижевности
