Пут на Тритонију
Ружица је имала само две године када је изгубила родитеље. Од тада је она живела код баке и деке на њиховом ранчу. Деда Јован и бака Тара су увек били фини према њој и испуљавали су све њене жеље. Деда Јован је био висок, на први поглед безосећајан старац који је у ствари био веома драг и нежан. Седа коса му је била кратка, лице пуно бора и једино што би наговештавало да је некада био млад биле су његове плаве очи које су исијавале добротом. Бака Тара је била веома ниска старица. Дуга седа коса јој је углавном била пуштена низ леђа. Облачила се веома женствено и увек је носила златну огрлицу и минђуше. Она је била педантна и увек је захтевала да и Ружица таква буде и зато је стара сеоска кућа увек била беспрекорно чиста и заједно са баштом пуном цвећа чинила је невероватно леп призор који је веома подсећао на пејзаж са разгледнице.
А онда је бака Тара напустила своју мезимицу остављајући је да се сама бори са светом о коме још ништа није знала са само дванаест година.
Сада је Ружица седела у својој соби размишљајући о лепим временима када је неко закуцао на њена врата.
,,Могу ли да уђем?“, упита је деда и са осмехом на лицу тихо седе покрај ње на велики кревет.
,,Нисам знао да је сада модерно седети сам у соби и то на свој четрнаести рођендан“, рече јој он уз благи осмех.
,,Видим да ниси упознат са данашњим трендовима. То је веома популарно данас“, уз осмех му одговори она правећи се да је то најнормалнија ствар.
,,Онда се надам да је модерно и да добијеш поклон“, рече он и пружи јој малену кутију неспретно увијену у црвени папир.
,,Ах црвена, моја омиљена. Знаш да није требало да трошиш новац на мене, зар не?, рече она и пажљиво узе кутију.
,,Онда ће ти вероватно бити драго да знаш да је ово у ствари поклон од твоје баке. Рекла ми је пре него што нас је напустила да ти га дам на четрнаести рођендан и да га не отварам јер само ти можеш да знаш шта је унутра“, рече он са сетним изразом на лицу.
,,Зашто си га онда отворио ако је бака јасно рекла да је то само за моје очи?“, помало бесно рече Ружица.
Није волела када неко дира њене ствари, а још мање када забада нос тамо где му није место.
,,Не љути се, Ружо. Поштовао сам жеље твоје баке. Нисам погледао у кутију никада. Једино сам је запаковао, и то врло неспретно“, рече јој деда уз осмех извињења.
,,Битна је жеља, а, истини за вољу, могла је да буде и горе запакована“, рече му она уз осмех који као да је говорио: ,,Опроштено ти је све“.
,,Онда уживај у њему. Ја ћу те оставити чим ти дам поклон који сам узео за тебе. На крају крајева, не могу да дозволим да ме бака још једном победи“, рече он и брзо изађе из собе. После неколико тренутака се вратио држећи у рукама мало штене бигла.
,,Пресладак је“, рече Ружица и у једном скоку се створи поред деде узимајући штене из дединих руку.
,,Како ћемо га назвати?“, упита је деда видно срећан што је толико усрећио своју мезимицу.
,,Лаки. Да увек буде срећан“, рече она нежно стављајући штене на кревет.
,,Много ти хвала, деда“, рече она и јако га загрли.
,,Нема на чему, мала“, рече он и загрли је као да је месецима није видео.
,,Сада те остављам да се упознаш са новим пријатељем а и да отвориш свој поклон“, рече он и полако изађе.
,,Лаку ноћ, малена.“
,,Лаку ноћ, деда“, рече она и узе малу кутију у руке. Полако је одмотала црвени папир и отворила кутију. У њој се налазио танки сребрни ланац са плочицом на којој је китњастим словима писало: ,,Оно што највише желиш је…“ Ружици ово није имало смисла јер њена бака обично није компликовала ствари, већ би једноставно рекла шта мисли о нечему и тако завршила посао. Друга ствар која се налазила у кутији била је је мала свеска златних корица. Отворила је и на своје запрепашћење видела да је свеска потпуно празна изузев прве странице на којој је лепим и ситним рукописом писало: ,,Истина се крије иза огледала“. Ружица је збуњено читала реченицу, али једноставно није могла да схвати о каквој се то истини ради или уопштено какав је ово поклон.
Мислила је да ће јој бити јасније ако стави огрлицу око врата, али се ништа другачије није десило. Збуњена и пуна питања на које није знала одговор нити је знала било кога ко јој може помоћи, окренула се и погледала свој одраз у огледалу очекујући да огрлица забљешти или се деси некакво чудо. Нова огрлица јој се веома свиђала и дивно јој се слагала уз боју очију. За њу је сребро увек било лепше него злато јер јој је истицало очи и тен. Њене очи боје липиног листа зрачиле су неком мистериозном светлошћу која је смиривала све у просторији. Кожа јој је била бела као снег, а највише су се истицали румени образи и усне боје шумске јагоде. Дуга коса боје коре дрвета падала јој је све до струка, са понеким светлијим праменом који је подсећао на зрак сунца. Она би се потпуно изгубила у свом одразу чекајући одговоре на бројна питања да је стари зидни сат није подсетио својом звоњавом да је поноћ. Легла је нежно поред новог пријатеља и заспала размишљајући о новом дану и новим питањима на које треба наћи одговоре.
Марта Дукић, 8/4, ОШ „Никола Тесла“ Београд
Одломак из необјављеног романа о путовању „Пут на Тритонију“
Похвала на литерарном конкурсу „У свету бајки“ НБ „Рака Драинац“ Блаце
