Летње сунце је обасјавало плажу, а таласи су тихо ударали о обалу. Мирис соли и влажног песка осећао се у ваздуху, а у даљини су се чули смех и галама других људи који су уживали у дану. Ја сам седела на песку, уживала у топлом сунцу, а море је свуда око мене, у својим нијансама плаветнила и златним одсјајима, доносило осећај мира.
Замишљала сам да сам део тог мора, да се таласи повлаче само због мене, остављајући песак и шкољке као украсе, као поклоне. Тада сам приметила моју нову пријатељицу, коју сам упознала на плажи пре неколико дана. Имала је весело лице и пуно.позитивне енергије…као да је она сама део природе која нас је окруживала. У њеној близини је био он…њен брат.
Био је потпуно различит од свих дечака које сам до сада срела. Играо је одбојку на песку, скакућући са лакоћом и смехом, као да је у свом елементу. Његов осмех је био јединствен и широк. Гледао је у мене, а у том тренутку нисам знала шта да кажем. У том погледу било је свега а највише осећаја оног непријатно – слатког. И срце ми је било мирно, али у исто време тако узбуђено.
Гледали смо се, само на тренутак, али је време као да је стало. Очи су му биле насмејане, а моје су почеле да се црвене, као залазак сунца који је био пред нама. Нисам могла да верујем, али у том тренутку сам се питала – да ли је то онај осећај о којем сви причају, онај „лептирић” у стомаку или је то само море које пружа овакве лепе тренутке.
Таласи су се повукли, остављајући само нежне линије на песку. Ветар ми је склонио косу са лица, а осмех није силазио. Можда није било много речи између нас, али је све било јасно. Моје срце је било испуњено нечим што је личило на срећу, а онај поглед, тај поглед пун симпатије, остао је са мном.
Сунце је почело да залази, претварајући небо у златне нијансе, а све око нас је било у том савршеном, топлом светлу. И док смо ходали сви заједно, сваки корак ми је био драгоцен. Таласи су шуштали и деловали су као позив, као да нас позивају да се поново вратимо на ову обалу, јер ово је био тренутак када сам осетила ста значи заљубити се.
И сада, сваки пут кад помислим на море, на ту обалу, сетим се тих очију и тог осмеха. Море је само помогло да тај тренутак постане савршен. Једва чекам да се поново вратим. Да ли ћу поново осетити оне лептириће у стомаку? Можда, али сигурно ћу опет бити ту, под светлом месечине, с морем које пружа најлепше успомене.
За Табла Фест 25
Маша Радовић, 6/5, Литерарна секција школе ОШ „Никола Тесла“ Раковица, Београд, Србија
Библиотекар: Александра Дракулић
