Да сам песма…
Да сам песма, била бих весела и љубавна.
Певала бих целом свету и драгим читаоцима уносила мир и спокој у душе. Говорила бих о добро познатом периоду детињства када нас је све често болела глава. Када нисмо спавали ноћу већ размишљали о симпатији. У том периоду живота сви смо имали лептириће у стомаку и тада нам је све изгледало чаробно. Једва смо чекали да сване како бисмо отишли у школу и опет га видели. Када би нам симпатија пришла, поцрвенели бисмо и кренули да говоримо неповезано. Тада би нам се он слатко насмејао, а ми смо се питали осећа ли се исто као и ми. Некада бисмо само због тога хтели да будемо видовити.
На часу бисмо сањарили о симпатији, неслушајући наставника. Због симпатије смо упадали у разне невоље, али смо их успешно пребродили. Често бисмо писали љубавна писамца симпатији, али никада нисмо имали довољно снаге да их пошаљемо или уручимо.
О тој збуњености, слаткоћи, о тим питањима и препрекама бих певала.
Да будем песма, надахнула би ме моја симпатија. У моје стихове уплеле би се љубав, срећа, тајна и спокој. Лепота би била у свим тренуцима заљубљености, за које бисмо хтели да трају заувек.
Љубав је чудо!
Када волиш неког лудо, из тебе се сама песма рађа…
За Табла Фест 19
Маша Родић, 5-2, ОШ «Васа Чарапић» Бели Поток, Београд, Србија
Наставница Снежана Стојановић
