Састав о мојој супер моћи
Ја сам већ супер девојчица
Здраво! Ја сам Маша, имам тринаест година и велики сам оптимиста. У мојој школи има две групе деце, популарни и остали. Популарне девојчице су све исте; имају скупе ципеле и маркирану одећу. Популарни дачаци нису много другачији; мисле само о девојкама и о фудбалу. Они мисле да су девојке лепе само ако су лажне. Популарна деца су непријатна. Права супер моћ би била да они постану пријатна и дружељубива деца.
Моје другарице су мало више нормалне. Јест, не могу се одвојити од телефона али и даље су најбоље! Моја супер моћ, је грљење. Да ли сте знали да људском бићу треба минимално пет загрљаја дневно. Признајем, не звучи ни магично, ни фантастично, али то је моја супер моћ. Деца из моје школе не воле загрљаје. Све је почело у шестом разреду…
Моја мама медитира, и једног јутра је рекла да хоће загрљај. Одмах сам јој пришла и дала један моћан и пун љубави. Она ми је поверила да мени треба минимално пет загрљаја на дан. У том тренутку сам била скептична. Пет загрљаја дневно! То је мени било немогуће! Моје другарице никад ме не би загрлиле! Нису оне тако тактичне, никад ми не би узвратиле; али обећала сам мами да ћу пробати. Ја покушавам да увек одржим своја обећања. Ја стигох у школу, рано, као и обично. Прву коју сам загрлила је била Сара, одмах ми је узвратила, била сам зачуђена. Нисам очекивала да ће ми она узвратити овај неочекивани загрљај. Друга девојчица је била Леонора. Леонора мe је погледала као да сам пала са Марса, или да сам неки ванземаљац. Питала ме је да ли сам тужна, ја сам јој одговорила да је све било у реду и информисала сам је да нам је потребно минимално пет загрљаја дневно. Она је на то умрла од смеха мислећи да се ја шалим. Ја се нисам шалила. Трећи загрљај сам дала мојој тадашњој најбољој другарице, Маши. Исто име, другачији карактери. Маша је много мања од мене, много је и слађа. Кад сам њу загрлила, она ми је узвратила и питала да ли сам тужна; да ли је све у реду; да ли сам се са неким посвађала? Мени је било чудно у том тренутку, зашто су оне мислиле да ја имам проблем. Само сам хтела да им покажем моју љубав и пријатељство које осећам према њима. Остале сам лако загрлила, најтежи су били моји мушки другари, Павле, Андрија и Лука. Они нису уопште волели загрљаје, Андрија је побегао, Павле је почео да вришти док ме је Лука питао да ли сам заљубљена у њега, одмах сам му рекла да нисам. Покушај грљења је била напола катастрофа.
Сутрадан, поновила сам тај исти процес. Сви су ме зачуђено гледали, зашто сам их ја поново грлила? Дан касније сам их опет узела у своје наручје. Прошло је недељу дана, сви су већ навикли на моје грљење, али и даље нису узвраћали загрљаје. Недеље пролазе, ја приђем Асји за мој дневни загрљај, и, она ми га узврати. Тај загрљај је био дужи од претходних, ја сам била тако срећна. У том загрљају сам могла осетити значење које ја имам у њеном животу.
Тако се настављало, месеци су пролазили. Одустала сам од грљења дечака, они стварно нису волели моје загрљаје, али остале девојке сам грлила, трећина њих није одговарало на загрљаје. Али нисам одустајала, била сам јако тужна кад оне нису реаговале на моје загрљаје. Тихо сам чекала да оне буду спремне да ме загрле.
Један викенд, идем у Стојник (село близу Београда). Фамилија ме тамо чека са пуно ћевапа и сладоледа. Сви смо тамо увек срећни. Кренем ја своју турнеју загљаја, много сам више грлила него раније. Ујак ме погледа, и пита ме да ли сам добро. Ја му кажем да сам савршено, да их ја само много волим. Он се насмеје, загрли ме и пољуби. Моје срце се, у том тренутку, напунило среће. Сутрадан сам имала школу. Ја искрено не волим понедељке, посебно овај; данас имам тест из књижевности. Била сам у паници, ништа нисам спремила! Кад сам ушла, одмах сам узела свеску и почела да учим. Полако су људи стизали, Сара ми је пришла и дала ми је загрљај, па је отишла. Дошла је Леонора и загрлила ме је па је отишла да пита нешто професора из математике. Валерија и Маја су дошле и обе ме загрлише. И за крај дође Маша па оде. Била сам срећна цео дан, иако сам добила лошу оцену, ништа ме није могло растужити. Била сам непобедива! Моје другарице су ми напокон показале да сам им важна. Година је прошла, једна нова девојка је дошла у наш разред, зове се Лола. Она је јако дискретна, јако је тиха. Први дан кад смо се упознале, била сам јако бучна, мислим да сам је уплашила. Ја сам после дан-два упознавања, почела да је грлим. После недељу дана, почела је да ме грли. На почетку ми је било чудно, чинило ми се да она не воли загрљаје, али погрешила сам. Никад нисам била срећнија о једној грешци. Кад размислим о томе, моје другарице нису биле навикнуте на толико загрљаја.
Овог лета сам била у Амзићима (близу Нове Вароши), са једном блиском другарицом, Маријом. Приметила сам да је њена мама грли само ујутру и увече, док моја мама увек жели пажњу и љубав. За Маријине загрљаје сам морала дуго да чекам, али вредело је. Њени загљаји су били јако посебни. Ако су родитељи мојих осталих другарица били као Маријина мама, колико су оне добијале љубави дневно? Толико волим загрљаје да сам питала и своје наставнице за загрљај, већина је рекло не али неколико су рекли да. Волела бих да питам своју наставницу српског али се превише плашим.
Због ове пандемије, загрљаји су све ређи. Али кад сам се вратила у школу, загрљаји су ме чекали, чинило ми се да им је недостајало то грљење.
Ово је моја супер моћ, није налик филмовима, или књигама. Ово је моћно и пуно пријатељства. Знам, да вама, загрљаји не значе пуно, али то је важно. Добар загрљај мора бити искрен, ако је искрен може да вам улепша дан, може да вам покаже светлу страну света за коју нисте знали. Загрљаји су важан део мог живота, надам се и вашег. Надам се да ви имате миимално пет загрљаја данас, и сутра, и накосутра, и за месец дана, и за пет година. Грлим вас све!
