Слон у мојој соби за учење
Био је децембар, хладан, сњежан децембар. Враћала сам се кући слушајући неки подкаст на телефону када сам примјетила нешто веома чудно. Нешто је скренуло све мисли из главе.
Била сам тик испред своје куће када ми је сива силуета упецала вид. Сива силуета се лагано окретала према шерним засторима моје собе. Наочаре су ми склизиле са носа од мог упорног шкиљења. Ушла сам у кућу и брзо као муња сам се попела уз степенице које су на себи имале блатњаве отиске. Шарене слике са зидова су попадале као домино. Дошла сам на спрат сва престрављена. Што ме то дочекало? Врата моје собе била су разваљена, бијело дрво се пресавило. У десном углу се само могао видјети мали репић, репић неке животиње. Узела сам оно прво сто ми је дошло под руку и кренула према створењу. Ушла сам унутра. Полако, са трескајућом лампом у руци, док га нисам видјела. „Слон!“, викнула сам. Слон је сједио на мом кревету изгледајући збуњен, али у исто вријеме и заинтересован тиме што гледа. Очи су му биле отворене до краја, а у њиховом одсјају могли су се видјети моји постери и моје завјесе. Окренуо се према мени, длака је недостајала да ме не удари сурлом, али је промашио. Погледао је у мене истим збуњујућим погледом са мало искривљеном главом. Имао је тај детективски профил, фалила му је само лупа. Испустио је неки гласић који је зачудо у исто вријеме био и гласан и њежан. Кренула сам спорим стопама до њега. Он је исто учинио. Могла сам осјетити његову тежину која се преносила на под. Док одједном …..
„Бум!“, нешто је лупило. Пробудила сам се у свом кревету који је био читав, погледала сам у врата која су била нормалне ширине. Погледала сам на сат и видјела да је 8 сати у недјељу ујутро и помислила са великим узадхом: „Аххх, био је то само сан!“, и и наставила спавати.
Матеа Дивјак, VII разред, Прва основна школа, Живинице, Босна и Херцеговина
Марица Ферхатбеговић, руководилац литерарне секције
