Да ми је штапић од звездане прашине,
да утишим ватре и све морске дубине.
Закључала бих глад у најдубље јаме,
да нико на свету не остане без маме.
На сваком длану би вирило цвеће,
у сваком оку би било пуно среће.
Старе бих вратила у дане младости,
а децу бих купала у чистој радости.
Штапићем бих такла сваку тужну птицу,
избрисала бих сваку бору на твом лицу.
Свет би био башта, шарена и мека,
где сваког на крају само љубав чека.
Кад бих била чаробњак, на трен бих стала,
па свету сву срећу у боји би дала.
Не бих из шешира вадила зеца,
већ осмех што искрено имају деца.
Замахнула бих штапићем кроз ноћну таму,
да излечим сваку скривену рану.
Претворила бих сузе у бисерни сјај,
а сваком тужном путу подарила крај.
Створила бих возове што возе до снова,
где је свака станица нека срећа нова.
Уместо кише, нек падају жеље,
да свако срце осети весеље.
Ал’ чаролија највећа ипак се крије,
у човеку који се од срца смије.
Не треба ми штапић, ни магична моћ,
да неком улепшам ову тиху ноћ.
За Табла Фест 26
Матеа Јовановска, 8-1, ОШ „Васил Главинов“, Велес, Северна Македонија
Ментор: Бојанка Џипунова-Ташова
Похвала за литерарни рад у трећој категорији по одлуци Стручног жирија
