ЗИМА
Зима је учинила своје. Стигла је.
Својим хладним и белим загрљајем учинила је свет чаробно белим. Некако, све је лепо, а опет све је мирно и помало тужно. Напољу је иње ишарало дрвеће, прозоре, траву, а барице се заледиле. Улице су пусте. Не чује се игра деце и тек понеки ужурбани пролазник се види. Дани трају краће, а ноћи дуже. Домови су топли и ушушкани.
Једног дана сам отишао код деде на село. Моје срце је било пуно и срећно, јер је дедино двориште било прекривено снегом. Одмах сам почео игру са својим сестрама. Правили смо грудве, анђеле у снегу, трчали, скакали и ваљали се по хладном снегу. Носићи су нам били црвени, а ми веома срећни и задовољни. После игре смо ушли у кућу, а деда нам је поделио новогодишње пакетиће. Деда каже да када су напољу снег и мраз, тада нема вируса и бактерија, а то значи да смо сви здравији. Тај дан ми је био најлепши, јер волим зиму, снежну краљицу и неухватљиве пахуљице. Волим снег.
Једва чекам да опет падне снег и учини мој град магично белим и лепим, окићен посебним сјајем.
„Зима, зима, е па, шта је,
ако је зима, није лав,
зима, зима, па, нека је,
не боји се ко је здрав!“
Матија Раковић, II/3, ОШ „Марија Бурсаћ“ Београд, Србија
Наставник ментор: Јелена Југовић Јовановић
