Кућа моје баке
Сваки дан, када бих се враћао кући, прошао бих поред куће моје баке. Кућа, јако мала, али и са два спрата што изгледа чудно.
Улаз је био величине прозора. Није била обојена, него су се само видјеле старе, труле даске.Шарени оквири прозора ме подсјећају како сам их фарбао, воде ме у дјетињство. Мали прозори једва су се видјели, а њихов облик био је чудан. Са лијеве стране куће била је њива пуна кукуруза. Кроз мали отвор на кући сливала се вода, а зими та кућа се не би ни видјела. Иза куће је велико дрво које као да живи хиљаду година, а још увијек рађа. Стао сам и погледао у даске, а на њима је писало „Јаооо, морам у школу“. Увијек сам молио баку да идем сам у школу, али она би ме стално водила и причала како је и она ишла у њу. Наравно, ја је нисам слушао, али увијек би рекла гласније да чујем како је она прелазила тежак пут.
Данас је та кућа напуштена и стара, а ја се и даље пењем по лијанама и по старим даскама пишем.
