Било је лето када заправо желиш све, а не очекујеш ништа.
Она врста лета када ти је свеједно да ли пада киша или је сунчан дан, само да си окружен људима које волиш.
Мирис цвећа, таласи реке и лагани ветар у коси, као да су обећавали нешто лепо, нешто што ће се памтити.
Провела сам то лето код баке на селу.
Без журбе, без буке – само мирис тек покошене траве и домаће хране моје баке.
Свако вече бака и ја играле смо карте, уз домаћи хлеб и џем.
Једног понедељка, док смо седеле испод старе јабуке, дошао је он, мој комшија Михајло, који је исто посећивао родбину сваког лета.
Нисмо се видели скоро годину дана, али као да време није протекло.
Смејали смо се и причали о разним темама.
Схватила сам да је то најлепши тренутак мог лета.
Нисам очекивала ништа – ни признање, ни обећање, ни велике речи…
Али сам тог лета добила све – осећај мира, топлину, сећање које не бледи…
Понекад, кад не очекујеш ништа, живот ти покаже да највеће ствари долазе тихо, баш као лето које залази иза брда.
За Табла Фест 26
Миа Новковић, 8-1, ОШ „Васа Чарапић“ Бели Поток, Београд, Србија
Ментор: Снежана Стојановић
Похвала за литерарни рад у трећој категорији по одлуци Стручног жирија
