Михаило Алексић VΙΙΙ-3
Одличан ученик ОШ „Миле Дубљевић” у Лајковцу и добитник више награда на општинским и међународним литерарним конкурсима (између осталог: ΙV међународни литерарни конкурс „Лепо је волети” 2018, ΙV међународни литерарни конкурс „Мој смешни свет” 2018, Међународни литерарни конкурс „Шантићева реч” 2018.). Стални члан Литерарне секције „Разиграно перо” са којом је, између осталог, освојио прву 2018. године и другу награду 2019. године на Републичком такмичењу литерарних секција и дружина Србије. Два пута члан међународног дечјег жирија Табла Феста. Има више објављених песама у Електронском часопису за подстицање дечјег стваралаштва Табла.
НА РАСПУСТУ
После много учења и великог труда
дошао је распуст за основце свуда.
Прође школска година, распусту је време,
па ће моћи мало дуже да се дремне.
Лопта више није на ормару,
већ служи мени и моме другару.
Скупимо се увече, па се фудбал игра,
дал ће се разбити прозор никог није брига.
Све то мало наликује неком правом рату,
циљ је дати гол макар и свом брату.
Ко победи тада у части је већој,
па се свима хвали том својом срећом.
После игре предах на оближњој клупи
поражени шале на свој рачун трпи.
Причају се приче, семенке се једу
успешан је распуст у сваком погледу.
Сваки дан бицикл мене верно служи
деда каже ко је вози живот му је дужи.
На море нисмо ишли због маминог посла,
ал ишʼо сам до Колубаре и то ми је доста.
Бициклом сам био на скупу моториста
опрао сам је претходно да се више блиста.
Њихова су возила на два точка исто
да ме зову у клуб, ја бих одмах пристʼо.
И мој тата некад је моториста био
мама му је забранила кад сам се родио.
Ишли смо на Дивчибаре, алʼ за викенд само
што је за нас децу ипак врло мало.
На вештачку стену пео сам се хитро,
нисам знао сићи па сам се развикʼо.
Неко мало дете приђе мени ближе,
викну свима да чују: Он не зна да сиђе.
Спасила ме мајка да ме не гледају као неко чудо
да се пењем више нећу, обећʼо сам тврдо.
Ишао сам и код баке на село,
после скупљања сена баш се добро јело.
Угојићу те као прасе, мени бака рече,
кад пођеш у школу, нико те познати неће.
Седамдесет дана, распуст брзо прође,
дошло је и време у школу да се пође.
Сад сам седми разред, више немам треме
волео бих да се једна Јована заљуби у мене.
