Попећу се на врх планине
Шетајући се парком са мамом, татом и братом видео сам људе који у журби пролазе са гомилом папира, гласно говоре на телефон, имају слушалице у ушима. Погледах други део парка и видех предиван призор! Родитељи са својом децом се играју, смеју, скачу…
Па сам се запитао какав ћу ја бити кад порастем?! Да ли ћу и ја бити као ови људи? Нервозни, хладни и несрећни. Можда ћу ипак бити безбрижан и срећан као ова деца у парку.
Мој отац ради у иностранству. Мами, бати и мени много недостаје. Често се видимо преко камере. Отишао је да заради новац за живот наше породице. Ја бих желео да мој тата сваки дан буде са нама. Али се увек сетим татиних речи: „Сине, морам да стварам наше боље сутра.“
Гледајући га како се бори, схватам да ћу и ја кад порастем имати исти задатак, који сада он има. А то је да и ја постанем вредан, упоран и стрпљив и да се борим за своју породицу.
А свако има своје снове. Неко да постане фудбалер, славни кошаркаш, познати музичар или математичар. А мој сан… Верујте је да постанем добар човек. Јер ми је тата рекао: „Сине кад постанеш добар човек, тада си се попео на врх планине!“
За Табла Фест 19
Михајло Шћопић, III /2, ОШ „3. октобар“ Бор, Србија
Ментор: проф.разр.наст. Дејана Борановић Маринковић
