Десет Божијих заповести не доживљавам као строга правила уклесана у хладан камен, већ као тихи глас који ме прати кроз живот, нарочито онда када ми је најтеже. Оне су попут невидљиве светлости која се пали у мени кад се нађем на раскршћу, кад не знам куда да кренем, коме да верујем, ни где припадам.
У свету који често зна да буде груб и нем, заповести ме подсећају да нисам сам. Да постоји ред и смисао чак и онда када се све у мени руши. „Не чини другоме оно што не желиш себи“, та мисао ми се најчешће враћа јер сам и сам осетио како боли када те неко одбаци, када се нађеш на ивици друштва, несхваћен и прећутан. У тим тренуцима, заповести нису биле забрана, већ утеха. Оне су ме училе да не узвратим мржњом, да не дозволим да ме туђа хладноћа претвори у некога ко нисам.
Поштовати родитеље, за мене значи разумети жртву, тишину и бригу које често не примећујемо. У тој заповести видим топле руке које ме придржавају кад посрнем, и неизговорену љубав која ме чува од падова. Не лагати, не красти, не повредити другог, то нису само речи, већ темељ на којем градим себе, циглу по циглу, стрпљиво и искрено.
Десет Божијих заповести ме уче да будем човек пре свега. Да сачувам образ и када ме искушења зову, да изаберем истину и када је тешка, и да верујем да добро, иако тихо, увек пронађе пут. Оне нису терет, већ компас. Не спутавају ме, оне ме штите.
Зато их носим у себи, не као закон који ме плаши, већ као завет који ме обликује.
У свету пуном буке, оне су мој мир.
У тренуцима слабости, моја снага.
А у сваком новом дану, подсетник да је љубав највећа заповест од свих.
За конкурс ”Дани веронауке”
Михајло Терзић, 8-3, ОШ ”Васа Чарапић” Бели Поток, Београд, Србија
Ментор: Снежана Стојановић
ПРВО МЕСТО у категорији литерарни радови, виши разреди
