Увек сам прво гледала друге, па тек онда себе. Када би ме неко питао да опишем другога, вероватно бих то урадила са лакоћом, ако довољно добро познајем ту особу. Имам осећај да не познајем себе довољно, а волела бих, као да постоје две ЈА, она која живи и она која мисли о томе.
Углавном су људи који пишу аутобиографију старији, са много искуства и много догађаја у свом животу. Нити имам искуства, нити превише догађаја, али имам истиното мишљење о себи и својој личности. Пре него да се неко упозна са мном, мисли да сам ,,хладна“. Да будем искрена, и ја би то мисила да сам на њиховом месту. Обично ћутим и повучена сам у свој свет. Дуго ми је требало да прихватим себе такву каква јесам, Стално размишљам о књигама, психологији и астрономији, што су озбиљне теме, тако да ми треба доста концентрације за то, самоће и времена.,,Од толико размишљања почеће да те боли мозак!“, реченица је коју чујем када кажем некоме шта радим док ћутим.Не вређа ме, то је мој избор.
Волим да причам са људима у које имам поверење, а у супротном причам умерено и смирено. Имам пуно хобија у свом универзуму. Цртање је нешто у чему сам добра и нешто што волим. Имам сопствену изложбу радова у холу школе и наставника и пријатељице које су ме увек подржавале у цртању. У свему лепом има и нешто ружно, а то су деца која исмевају моје радове, говоре ми да променим стил цртања и да престанем да цртам ,,Кинезе“. А ја волим и Кинезе и Јапанце и Корејце, али и све остале нације и људе који се огледају добротом и неком посебношћу.Туђе мишљење ме не спречава да уживам у свету уметности, нити је нешто што стварно дотиче моје срце. Раније није било тако. О томе вам може посведочити моја мама која је ноћи провела са мном помажући ми да прихватим себе. Волим математику и физику, због чега ме називају штребером, али то ме не спречава да наставим да идем на такмичења и остварујем одличне резултате. У слободно време волим да возим бицикл, плешем ,читам и правим накит. Немам пуно пријатеља, али то ми не смета зато што су пријатељи које имам посебни.. Имам и породицу која ме увек подржава и увек је ту за мене. Критику тешко подносим, али је брзо и прихватам, посебно када ми је упуте драги људи. Што се тиче физичког изгледа ,који је најмање битна ствар, не бих пуно пажње да му посвећујем говорећи о себи. Виша сам од свих у разреду, због чега су ме цео живот прозивали. Имам другачији стил који ми се много свиђа,светло браон косу и зелено-плаве очии поосно кажем – то сам ја!
Понекад премало пажње посвећујемо себи и својим потребама.Морамо да схватимо да волимо и поштујемо себе баш такве какви јесмо. Нема сакривања и глуматања да смо неко други, у намери да нас други прихвате, јер тако нећемо успети да пронађемо право ЈА, а право ЈА је нешто што највише вреди и нешто што нико никада неће успети да нам одузме.
За Табла Фест 25
Мила Мишић, VI-1, ОШ ”Светозар Марковић“, Лесковац, Србија
наставница Љубинка Ђорђевић
