МАРКО КРАЉЕВИЋ НА ПРОСЛАВИ МОГ РОЂЕНДАНА
И тако дође и тај дан,
мој петнаести рођендан.
Скупило се друштво сво
и седоше сви за сто.
Кад је прошла клопа сва,
екипа се расула.
Кревет под и тепих мек,
свак је себи нашо шмек.
Шта да раде сви се туже,
па почеше један другог, помало да руже.
Нема слоге ни иницијативе,
креативност на помолу није.
Досада је почела да цвета,
телефони постадоше мета.
Само чекам да се маше кваке
и да смисле у жаргону неке добре жваке.
Као ја сад морам кући ићи
и нисам у муду не можеш ми прићи.
У тренутку досаднога слома,
чу се звоно из предњег салона.
Све нас мрзи, ко ли ће се дићи,
ајде Мила слављенице ти вратима приђи.
И чим врата ја отворих своја,
нисам знала шта је стварност, а шта визија моја.
Уђе човек, поред мене лако,
поздрави ме и прошета станом тако.
Добар дан нам свима назва гласно.
„Ја свратио лења свито моја,
оста ли овде јуначина која?
Ај`те са мном децо моја лепа,
да вам покажем спољашњега света.
И кренуше за њим сви другови моји,
мислећ глумац је, ко се овог боји.
Јес да има сабљу око паса
и топуз му поред све таласа,
одећа на њему је чудна,
око до ока сва одједном будна.
Да л` то неко сад нас мало зеза,
ил је ово нека Милина рођенданска теза.
Решила је да забави мало,
за преостало време које нам је рођенданско остало.
Увек смисли нешто креативно,
ал` ово је стварно иновативно.
Ајмо бандо видети шта сад мала смера
Ово вам је изашло испод њеног пера.
Не мож` да нас гледа
како седимо уз мобилне поред фрижидера .
Сиђе Марко испред зграде,
скиде повез са ограде.
Коња свога мази, оседла и напоји,
па нас пита хоћете ли бити дружбеници моји.
Шта то значи згледасмо се немо,
у три скока из досаде човек нас је прено.
Вади гајде и поче да свира,
није да нас песма у срце не дира.
Певајте ми сад ви сви помало,
није нам још превише времена остало.
Проломи се песма из нашега доба,
у певању огласи се и онај што не хте да проба.
Атмосфера беше просто сјајна,
песма, акција и шала је пала.
Ал тад Марко извади и пиће:
„Чини ми се да сво цвеће ниче,
природа се код вас цела буди
будите се и дижите и ви добри људи.“
Скочи Марко, а скочи и раја
поче игра, којој нема краја.
Попадоше сва румена лица,
Од умора тресе им се и вилица.
Гледа Марко па им каже:
„Јунак до јунака сад се пренемаже.
Дижте копља и тела уморна
и осмехом озарите лица суморна.
Обуку ћу држати осам дана,
за вас петнаест лењих дерана.
У скоку и трку вежбаћу вас предано.
Што ме сви гледате тако сметено?
Бићете ви војска ваљана,
а не чета у свему успавана.
Где је радост и полет у вама?
Нећу вас ја ваљда томе учит тешко мени с вама.“
Сваки га је погледао снено
и кроз осмех прозборио лењо.
„Ман` се Марко шегачења с нама,
ево већ је попадала тама.
Кућа зове брине се и мама,
ми би кући, љутиће се јако.
Дође време за растанак тако.
Било нам је прекрасно и лако,
Вежбао би даље од нас апсолутно свако.
Ал` је време за починак дошло,
све што беше брзо нам је прошло.
Без тебе нам је баш досадно било.
Овако се певало, играло и пило.
Узми Шарца па кроз поља пођи.
Кад те жеља мине ти нам опет дођи.“
Растасмо се у миру и слози.
Свако од нас сад се својој кући вози.
Само Марко још кроз поља језди,
док још ветар хладним пољем пири.
Из капе му истрчао чуперак
и несташно испод ње му вири.
А брк му се поносито смеје,
док на Шарцу у даљини он полако нестаје.
Замислих се и забавих лепо,
машта може да улепша темпо.
Ја отплових у мислима на тренутак тако,
забавих се у досади рођендански слатко.
Сад се враћам рођендану своме,
стварност зове и околности нове.
Кад је дошло време да се иде кући,
оста друштво у причи и певајући.
Гледам их и мислим баш у соби, овде,
шта се збило у међувремену народе?
Сви су будни за дружење боље,
није више време за вицкасте снове.
Закључак је прост,
можда између збиље и мисли постоји неки мост.
