Табла је слобода
„Хартија све трпи“. Пружа ми могућност да пишем шта осјећам, а други ће осјетити док буду читали написано. Осјећања су толико јака да оловка сама „плеше“ по овој снијежно-бијелој позорници.
Љубав-заљубљеност. Прољеће. Све се наново рађа, цвјета, мирише, па и наша душа. Тај поглед пун наде, поглед који далеко сеже, раширене зенице, а у ствари не видимо даље од носа. Ваљда, тада видимо само оно што нам срце жели. Тада гледамо само крајичком ока. Неспретан додир, дрхтање ногу, „лептирићи“ у стoмаку. Сунце, пропупeле воћке, мирис цвијећа, повјетарац. Ах, та заљубљеност!
Свијет је ружичаст. Лице добија потпуно нови обрис, обрис блаженог бића, које се стално смије. Зашто кварити тако нешто? Будимо сви заљубљени – у вољено биће, у природу, у књигу. Наша ће душа бити испуњена, наше ће срце задрхтати. Знаћемо да постојимо. Бићемо срећни. Па, зар то и није наш задатак, наша мисија? Да будемо срећни и учинимо друге срећнима. Осјетимо нечије бӣло, испишемо најљепше стихове, пустимо сузу радосницу – будeмо заљубљени, ширимо љубав.
Моја оловка и даље плеше. Плеше срцем. Оставља трагове једне заљубљене душе, која је изабрала овај начин да своја осјећања, своје мисли и свој живот на трен подијели са неким. Позорница постаје мала за њен „прољећни“ плес. Остављам неком другом заљубљеном бићу дио позорнице… И тако редом, док цијели свијет не постане једна велика позорница заљубљених и срећних људи.
За Табла Фест 19
Милена Богетић, IX разред, ЈУ ОШ „Ратко Жарић“, Никшић, Црна Гора
Ментор: Снежана Воротовић, проф.