Моја табла широка као свемир
Ту, испред себе стварам магију… Покретом руку, бојама, мислима, предугачким формулама које можеш разумети само идући корак по корак. Стварам цртеже или кратке записе.
Одувек ме је привлачило то пространство и зеленило табле. Још сам, као мала, сећам се, стајала испред ње и неуморно и радосно остављала трагове моје малене куће, цвећа, кућног љубимца, једног дрвета. Само ту, испред мене, јер је табла била велика, а ја мала. Временом сам се, врло често пропињајући се и на прсте, трудила да на њој урадим и поносно забележим све оне тачне резултате „тешких“ задатака из математике. Да забележим све занимљиве мисли у реченицама на часу српског језика. Сада већ могу да је попуним целу. Могу да досегнем њен врх.
Осећам да ми је та слобода бележења и њена ширина само дала довољно снаге, сигурности и храбрости да превазиђем врх и попуним још једну таблу. И још једну… Да истражујем и бележим све на својој личној табли времена… Да учим о животу колико може да буде леп, велики, занимљив. Неистражен и широк. Баш као и свемир.
