БОЖИЋ
„О радосне вести, о радосне вести…“
Марија је лагано певушила док је тешким и огрубелим рукама одлагала сито и чистила трунке расутог брашна.
Ватрица се готово скроз утишала, остављајући сенке на зиду да се све мање поигравају. „Колико је тишина ружна”, помисли у себи, настављајући да певуши.
Лаганим покретима прешла је преко празничне таваље, исправљајући по који набор.
На средини трпезе, младо изникло жито – симбол новог рађања, благостања, живота, срамежљиво и благо је повило влати у страну како би пропустило светлост кандила које се само у обрисима назирало.
Мирис свеже убране ловорике, окићене, колача, и тек испечене чеснице, уз лагану мелодију божићних песама, стварали су посебно топао и празнични угођај.
Божићна трпеза никад није била оскудна – знала је Марија да каже: „Што је трпеза боља, и година ће бити боља“. Зато се стално и трудила око свега. У чесницу би ставила по један дукат или сребрењак преостао из неких давних времена: „Срећа ономе ко га нађе“. У очима унука кад-кад би видела неодобравање и знала је… И она је као мала мислила да је то празноверје. Године је научише да је то једна лепа традиција, коју јој је пренела бака, а сада се она труди да барем делић тога пренесе својој деци. Да их тај један дан окупи све, растерећене свих свакодневних брига и проблема, да уз игру и песму, у породичном гнезду, прославе најрадоснији хришћански празник.
Из цркве су допирали раздрагани звуци тешких црквених звона, која су уз треперење свећа и догоревање бадњака стварали магију. Магију Божића.
„Бако, бако…“, весела дечија граја је пренула Марију из размишљања.
„Слава Богу на висини и на земљи мир, а међу људима добра воља. Христос се роди, бако.“
„Ваистину се роди, душо, ваистину се роди.“
